„Обраћање нацији” уз пола века глуме

На Богојављење, 19. јануара 1973. године, заједно са колегама са класе Тањом Бошковић и Бранком Јеринићем Горица Поповић је одиграла своју прву професионалну представу

Драмски текст „Обраћање нацији” Асканија Челестинија писан је у необичној форми. До сада нисам имала прилику да радим такву представу у којој су у основи монолози, као врста стендап комедије. У екипи је десет глумаца са различитим ликовима. Радила сам током каријере и монодраме и често сам наступала сама на сцени, али ово је за мене нови изазов у смислу да од такве монолошке форме направимо нову и занимљиву представу за публику.

Иако је била у великој журби због припрема за обележавање предстојећих васкршњих празника, глумица Горица Поповић овако је за „Политику” у једном даху најавила своју нову сценску креацију: представу „Обраћање нацији” по делу савременог италијанског аутора Асканија Челестинија у Атељеу 212 у Београду. Дело је превела Јулијана Вучо, редитељ је Бојан Ђорђев, драматуршкиња Мина Илић, сценограф Синиша Илић, костимографкиња Марија Болубџић… Премијера се очекује у мају.

Драма „Обраћање нацији” састоји се из кратких монолога одабраних из истоимене драме и збирке „Ходам у колони” Асканија Челестинија.

– Оно што је у овом делу фасцинантно јесу тема и начин како аутор сервира данашње глобално друштво. Док читате дело „Обраћање нацији” не знате да ли Челестини пише о Италијанима, Французима, Американцима… Он, заправо, пише о данашњем потрошачком друштву које је снизило многе критеријуме, и које се посебно не може назвати хуманим. Челестини цинично, духовито, реско, осуђује појаве, уопште односе међу људима, групацијама. Различита претеривања, себичност, похлепу, лицемерство, много тема је отворио на духовит и необичан начин – каже Горица Поповић и додаје:

– Тумачим особу са кишобраном. Челестинијеви јунаци немају имена, већ су у питању типови у одређеним ситуацијама који показују колико су та стања ненормална, извитоперена, погрешна, и то је оно што чини слојевитост у овом тексту. Како одмиче процес рада на пробама, прича се јако лепо отвара. Гледамо једни друге на сцени и у сваком лику откривамо занимљиве сегменте које треба да кажемо на духовит, али оштар начин.

Јунаке Асканија Челестинија тумаче и: Гордан Кичић, Јована Гавриловић, Катарина Жутић, Дејан Дедић, Иван Михаиловић, Иван Јевтовић, Бранислав Зеремски, Александар Срећковић и Миона Марковић.

Горица Поповић позната је по бројним талентима, али и по томе да држи до традиције. Радује се Васкрсу, каже, посебно јер ће у свом дому окупити фамилију после дужег времена, која се вратила из Канаде.

– Дочекаћу их са свим традиционалним обележјима која се поштују за овај празник, наравно на Сребрном језеру. Ако нас време обрадује сунчаним зрацима, обићи ћемо нека места дивна дуж Дунава, која се издвајају ретким природним лепотама. Волим да се бавим осликавањем јаја на нове, другачије начине, и наравно кулинарским вештинама. Врло се радујем предстојећим благим данима – вели Горица Поповић, иза које је пола века глуме, односно више од четири деценије везаности за Атеље 212. У пензији је, али као да није. На репертоару има шест „наслова” у Атељеу 212, у паузи између представа и проба слика, пева, плете, шије, кува…

Пре пола века, на Богојављење, 19. јануара 1973. године, заједно са колегама са класе Тањом Бошковић и Бранком Јеринићем одиграла је Горица Поповић своју прву професионалну представу „Знам Дабли Фејса” према Нушићевом „Сумњивом лицу”, у режији Оливера Викторовића. У тој по много чему значајној класи професора Предрага Бајчетића на Факултету драмских уметности у Београду били су и Радмила Живковић, Љиљана Драгутиновић, Јелица Сретеновић, Злата Нуманагић…

– Много ствари ми је као у магли због брзине времена. Понекад пожелим да се више сећам тих студентских дана који су били безбрижни, непоновљиви. Чињеница да сте ушли од толико кандидата у круг од само 13 студената глуме представљала је велики догађај у мом животу. Студирање, учење глуме је нешто што је другачије од онога што сте до тада радили у школи, и уопште у животу. То је за мене био велики преокрет, заокрет, непознаница. Срећом, живела сам са баком и братом у Београду, имала сам, дакле, сигурност јер нисам била онај прави подстанар-студент, сам у великом граду. Професор Бајчетић био је захтеван, подстицао нас је да много читамо, задавао нам силне вежбе. Све нам је било ново, имали смо стално знак питања око свега. Али, мислим да је то било дивно, маштовито време где смо учвршћивали своја пријатељства на класи и развијали се. Једно другом смо помагали, откривали многе ствари о себи.

Горица Поповић дуго траје у свету уметности. Често цитира Борхеса: „Што чешће нисам био срећан.” Проучава своје омиљено време, двадесете и тридесете године прошлог века, стари Београд, женска хуманитарна друштва кроз призму комичног. Проникла је током богате каријере у многе карактере, људе, судбине. И данас је на улици поклоници њене глуме називају именима њених јунакиња, а било их је и те како: Милица Стојадиновић Српкиња, Марија, Ели, Илинка, Перса, Цвета, Босиљка, Радмила… Кнегињу Љубицу играла је баш на месту где је она заиста убила Милошеву љубавницу.

– Потичем из Крагујевца, и тамо је заиста био тај Милошев конак. Одрастала сам уз причу о Милошу, о Љубици… Некако ми је Љубица била увек занимљива, а касније тек, када сам дошла на студије, почела сам да сазнајем много тога о њеном животу. Љубица Обреновић је била заиста необична жена и доста је трпела од Милоша. Да, снимали смо те сцене тачно тамо где се то и десило, верујте, била сам интимно јако узрујана, без обзира на простор, дијалог, мизансцен. Милошеву љубавницу тумачила је Мира Фурлан. Када сам је убила из кубуре и када је редитељ Ђорђе Кадијевић рекао „стоп!”, иза мене се проломио аплауз од целе екипе и људи који су пратили снимање праћено речима: „Добро је што је уби.” Нисам једанпут доживела да ми је неко рекао: „Добро је да си убила ону љубавницу” – каже Горица Поповић.

Извор: Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: