„Obraćanje naciji” uz pola veka glume

Na Bogojavljenje, 19. januara 1973. godine, zajedno sa kolegama sa klase Tanjom Bošković i Brankom Jerinićem Gorica Popović je odigrala svoju prvu profesionalnu predstavu

Dramski tekst „Obraćanje naciji” Askanija Čelestinija pisan je u neobičnoj formi. Do sada nisam imala priliku da radim takvu predstavu u kojoj su u osnovi monolozi, kao vrsta stendap komedije. U ekipi je deset glumaca sa različitim likovima. Radila sam tokom karijere i monodrame i često sam nastupala sama na sceni, ali ovo je za mene novi izazov u smislu da od takve monološke forme napravimo novu i zanimljivu predstavu za publiku.

Iako je bila u velikoj žurbi zbog priprema za obeležavanje predstojećih vaskršnjih praznika, glumica Gorica Popović ovako je za „Politiku” u jednom dahu najavila svoju novu scensku kreaciju: predstavu „Obraćanje naciji” po delu savremenog italijanskog autora Askanija Čelestinija u Ateljeu 212 u Beogradu. Delo je prevela Julijana Vučo, reditelj je Bojan Đorđev, dramaturškinja Mina Ilić, scenograf Siniša Ilić, kostimografkinja Marija Bolubdžić… Premijera se očekuje u maju.

Drama „Obraćanje naciji” sastoji se iz kratkih monologa odabranih iz istoimene drame i zbirke „Hodam u koloni” Askanija Čelestinija.

– Ono što je u ovom delu fascinantno jesu tema i način kako autor servira današnje globalno društvo. Dok čitate delo „Obraćanje naciji” ne znate da li Čelestini piše o Italijanima, Francuzima, Amerikancima… On, zapravo, piše o današnjem potrošačkom društvu koje je snizilo mnoge kriterijume, i koje se posebno ne može nazvati humanim. Čelestini cinično, duhovito, resko, osuđuje pojave, uopšte odnose među ljudima, grupacijama. Različita preterivanja, sebičnost, pohlepu, licemerstvo, mnogo tema je otvorio na duhovit i neobičan način – kaže Gorica Popović i dodaje:

– Tumačim osobu sa kišobranom. Čelestinijevi junaci nemaju imena, već su u pitanju tipovi u određenim situacijama koji pokazuju koliko su ta stanja nenormalna, izvitoperena, pogrešna, i to je ono što čini slojevitost u ovom tekstu. Kako odmiče proces rada na probama, priča se jako lepo otvara. Gledamo jedni druge na sceni i u svakom liku otkrivamo zanimljive segmente koje treba da kažemo na duhovit, ali oštar način.

Junake Askanija Čelestinija tumače i: Gordan Kičić, Jovana Gavrilović, Katarina Žutić, Dejan Dedić, Ivan Mihailović, Ivan Jevtović, Branislav Zeremski, Aleksandar Srećković i Miona Marković.

Gorica Popović poznata je po brojnim talentima, ali i po tome da drži do tradicije. Raduje se Vaskrsu, kaže, posebno jer će u svom domu okupiti familiju posle dužeg vremena, koja se vratila iz Kanade.

– Dočekaću ih sa svim tradicionalnim obeležjima koja se poštuju za ovaj praznik, naravno na Srebrnom jezeru. Ako nas vreme obraduje sunčanim zracima, obići ćemo neka mesta divna duž Dunava, koja se izdvajaju retkim prirodnim lepotama. Volim da se bavim oslikavanjem jaja na nove, drugačije načine, i naravno kulinarskim veštinama. Vrlo se radujem predstojećim blagim danima – veli Gorica Popović, iza koje je pola veka glume, odnosno više od četiri decenije vezanosti za Atelje 212. U penziji je, ali kao da nije. Na repertoaru ima šest „naslova” u Ateljeu 212, u pauzi između predstava i proba slika, peva, plete, šije, kuva…

Pre pola veka, na Bogojavljenje, 19. januara 1973. godine, zajedno sa kolegama sa klase Tanjom Bošković i Brankom Jerinićem odigrala je Gorica Popović svoju prvu profesionalnu predstavu „Znam Dabli Fejsa” prema Nušićevom „Sumnjivom licu”, u režiji Olivera Viktorovića. U toj po mnogo čemu značajnoj klasi profesora Predraga Bajčetića na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu bili su i Radmila Živković, Ljiljana Dragutinović, Jelica Sretenović, Zlata Numanagić…

– Mnogo stvari mi je kao u magli zbog brzine vremena. Ponekad poželim da se više sećam tih studentskih dana koji su bili bezbrižni, neponovljivi. Činjenica da ste ušli od toliko kandidata u krug od samo 13 studenata glume predstavljala je veliki događaj u mom životu. Studiranje, učenje glume je nešto što je drugačije od onoga što ste do tada radili u školi, i uopšte u životu. To je za mene bio veliki preokret, zaokret, nepoznanica. Srećom, živela sam sa bakom i bratom u Beogradu, imala sam, dakle, sigurnost jer nisam bila onaj pravi podstanar-student, sam u velikom gradu. Profesor Bajčetić bio je zahtevan, podsticao nas je da mnogo čitamo, zadavao nam silne vežbe. Sve nam je bilo novo, imali smo stalno znak pitanja oko svega. Ali, mislim da je to bilo divno, maštovito vreme gde smo učvršćivali svoja prijateljstva na klasi i razvijali se. Jedno drugom smo pomagali, otkrivali mnoge stvari o sebi.

Gorica Popović dugo traje u svetu umetnosti. Često citira Borhesa: „Što češće nisam bio srećan.” Proučava svoje omiljeno vreme, dvadesete i tridesete godine prošlog veka, stari Beograd, ženska humanitarna društva kroz prizmu komičnog. Pronikla je tokom bogate karijere u mnoge karaktere, ljude, sudbine. I danas je na ulici poklonici njene glume nazivaju imenima njenih junakinja, a bilo ih je i te kako: Milica Stojadinović Srpkinja, Marija, Eli, Ilinka, Persa, Cveta, Bosiljka, Radmila… Kneginju Ljubicu igrala je baš na mestu gde je ona zaista ubila Miloševu ljubavnicu.

– Potičem iz Kragujevca, i tamo je zaista bio taj Milošev konak. Odrastala sam uz priču o Milošu, o Ljubici… Nekako mi je Ljubica bila uvek zanimljiva, a kasnije tek, kada sam došla na studije, počela sam da saznajem mnogo toga o njenom životu. Ljubica Obrenović je bila zaista neobična žena i dosta je trpela od Miloša. Da, snimali smo te scene tačno tamo gde se to i desilo, verujte, bila sam intimno jako uzrujana, bez obzira na prostor, dijalog, mizanscen. Miloševu ljubavnicu tumačila je Mira Furlan. Kada sam je ubila iz kubure i kada je reditelj Đorđe Kadijević rekao „stop!”, iza mene se prolomio aplauz od cele ekipe i ljudi koji su pratili snimanje praćeno rečima: „Dobro je što je ubi.” Nisam jedanput doživela da mi je neko rekao: „Dobro je da si ubila onu ljubavnicu” – kaže Gorica Popović.

Izvor: Politika