Обраћање јавности лауреата Веља Станишића поводом Тринаестојулске награде
1 min read
фото: Скриншот
1. Ја, Вељо Станишић, стојим и данас и сјутра, као и увијек у свом животу, у истом “строју” са мојом браћом Ромима. Истински.
Ма, ни у примисли ми није било да баш њих понизим. То су моја истинска браћа! Браћа која умјетнички “лутају” свијетом трагајући за оним за чим сваки човјек трага. За њихове душебрижнике, препоручио бих да их не називају популацијом, а омбусману да се позабави њиховим ниподаштавањем ромских и људских права. Да бисмо разумјели на шта мислим, молим да се ромске организације распитају, код никшићке “браће”, ко и какав је Вељо Станишић.
То је слободољубив народ, свеприсутан широм планете, у свим религијама и културама као и у вјери и култури нашег народа. Исповиједа и свједочи слободу. Роме не само да поштујем, него их волим.
Што се тиче глагола “циганисати”, он више говори о нама него о њима, и свједочи да не можемо све брзо опрати и искоријенити.
У сваком случају, ако је било ко из ромског народа ово доживио негативно, директно или не, ево, још једном, јавно, молим браћу за опроштај!
2. Што се тиче господина Карадаглића, његов гест сам доживио као увреду и амбицију да понизи мој народ и мене, као што то прикривено или отворено спроводи један одређени број невладиних организација и политичких партија (ми смо црни, а они су бијели, ми смо трактордрајверси, а они грађани). Да ли смо ми који не припадамо јавној сцени, у њеној вјештачкој перформативности, уопште признати као једнаки њима? Мора ли се то назвати апартхејд? Да је човјек само поменуо да се и нама извињава и њему бих се јавно поклонио. Али није. Отуд и реакција, признајем, на не баш академском нивоу.
Ако то није тако, волио бих да ме демантује. А и ако не демантује, желим му да добије ову награду са ким жели и да добије све награде овог свијета које пожели. Остављам могућност да ништа од овога није тачно – што бих искрено волио и у том случају бих га замолио за опроштај.
Ових дана дигла се велика бука и хајка.
Мало ми је жао, јер бука није око мога дјела, али нешто, ипак, мислим да је ту добро.
Толико нам је живот овдје сув, банализован том дневном политиком, да и овај мали микс са умјетношћу није лош. Можда сљедеће године на моју изложбу у Подгорици дођу и они коју су протествовали због моје награде,поред мојих пријатеља и колега. То би била прилика да се упознају и едукују о савременом умјетничком језику који детерминише савремене трендове и токове осмишљавања човјекивог вапаја за смислом у овом свијету. Са овом наградом коју сам с поносом примио-поносан на све своје – сусрео сам се са незамисливим стањем ствари које је манипулативно скривало мој умјетнички израз од јавног мнења у Црној Гори – АЛИ не у свијету.
Ваш В. С.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
