Објективно о премијери Градског позоришта “Тарзан – господар џунгле”

Пише: проф. Драган Копривица

И премијера Градског поводом Дана ове позоришне куће, “Тарзан – господар џунгле”, 27. децембра на великој сцени КИЦ-а “Будо Томовић”, гдје Градско гостује већ годинама, а и сад због бројних пропуста у изградњи свог матичног здања, показала је, између осталог, и да у Црној Гори не постоји валидна позоришна критика. И да се позоришни осврти своде или на новинске штуре, конвенционалне извјештаје, или већ пословична пљувања појединих љутих критичара, који сваку премијеру унапријед дочекују с пуно елитистичког презира. А овог пута чак цијелу недјељу дана након премијере нема ни било каквих конкретнијих осврта.

Зато је упутно бацити објективан поглед на нови комад Градског, не поводећи се ни за формалним коментарима, ни за сваљивањем дрвља и камења на премијеру, о којој вриједи озбиљно говорити уз позитивне и негативне оцјене. Но, позитивних је далеко више, те бацају у сјенку један концептуални промашај, и један недостатак, везан за пројектовану циљну групу гледалаца.

Међу кључним утисцима, који исијавају из цјелокупне представе, битан је онај о богатству глумачког потенцијала Црне Горе, јер као непресушно врело талената пристижу и “неки нови клинци, и клинке”, који ће, по свој прилици, достојно наставити стопама својих глумачких узора. Нова лица играју без комплекса, уз непосредна огледања на отвореној сцени и снажан степен емпатије, свјесна да без уживљавања у ликове и драмски штимунг нема ни позоришног чина.

А за успјешна стасавања глумачких генерација свакако и овог пута треба одати јавно, високо признање Факултету драмских умјетности на Цетињу.

У овој представи, већином млади, и подмлађени ансамбл Градског, што треба приписати промишљеној политици директора, Стевана Копривице, драмског писца, сценаристе и професора ФДУ Београд, чине, уз искусне глумце, Павла Илића и Сејфа Сеферовића, Јелена Симић, Анђела Радовић, Вукан Пејовић и Смиљана Мартиновић, а играју и Јелена Ђукић, сарадница у настави на ФДУ, и студенти Мило Перовић, Милош Кашћелан, Лара Драговић, Итана Драгојевић, Анђела Маруновић, Матија Мемедовић и Алекса Балевић. Члан ансамбла у алтернацији је и глумица Градског Марија Ђурић, која је због повреде на сценским пробама била спријечена да наступи на премијери.

У формирању општег дојма о дометима квалитетне представе у цјелини, објективности ради, ипак прво треба указати на двије крупне мањкавости, срећом, лако рјешиве.

Прва је на плану обавезног штриховања експозиције комада, то јест, исцрпљујуће дугог увода, а друга у вези с профилацијом циљне групе, како и стоји у флајеру: за дјецу.

Која, иначе, не долазе у театар због шокантних сцена, од којих потом код куће треба да имају ноћне море.

Поводом беспотребне расплинутости уводног дијела комада поставља се питање да ли је ријеч о неопрезности редитељског двојца кад су у питању темпо и ритам представе, или је намјера била да се пошто пото добије на дужини комада, то јест на надокнади времена, јер би, у противном, представа била краћа од уобичајене минутаже. Давор Драгојевић и Тамара Вујошевић-Мандић, који су радили и адаптацију штива по мотивима романа Е. Р. Бароуза “Тарзан – господар џунгле”, развукли су почетак представе правећи крупну грешку у расплинутој експозицији уз предуге глумачке егзибиције и понављање већ виђеног, науштрб динамике комада у цјелини.

Тако су продужаване “мајмунске игре без граница” постајући саме себи циљ, прелазећи због егзибиционизма у досаду, а сиже је био негдје затурен. Тиме је прављена штета свјежини угођаја, постигнутог већ након првих минута фине креативности и акробатичности ансамбла, те је развучена експозиција постајала контрапродуктивна, предуга и заморна.

Познато је да су чак на интерконтиненталним фестивалима алтернативног театра у Америци побјеђивале представе које су трајале свега петнаест минута, те у овом комаду није требало робовати страху од минутаже, што се као бумеранг вратило беспотребним расплињавањем драмског тока. Овај недостатак је лако рјешив скраћењем уводног дијела, а против ларпурлартистичког спектакла ради спектакла, јер је већ након неколико првих атрактивних сцена дошло до засићења бескрајним акробацијама ради акробација.

Тако се заборавило и на наслов комада и на самог Тарзана, који је ишчекиван као Годо, али је, на сву срећу, ипак стигао. Представа је затим добила изврсно убрзање плијенећи пажњу дјеце и одраслих до самог краја уз надахнуту колективну игру ансамбла и сценску атмосферу.

Кад су редитељи коначно “прешли на ствар”, али и заморили гледаоце, онда је све било изванредно, представа се вратила себи, а публика уживала до самог краја и великим аплаузима поздравила актере, како оне на сцени, тако и оне иза, чија важна улога је, стицајем околности, увијек у сјенци.

Други негативни моменат чини један број квалитетних, али агресивно-шокантних сцена, посебно при уласку крокодила, због чега су током представе, управо поред аутора овог приказа, неколико дјечачића и дјевојчица почињали да плачу од страха, а мајке их тјешиле да је све то “само онако”. Дакле, имајући у виду главну циљну групу, треба, што је такође лако рјешиво, дозирати екстремно шокантне звучне и свјетлосне ефекте, да се малишани не траумирају током представе и одбијају од театра преко хорор сцена за дјецу од пет, шест и више година, што је контрапродуктивно.

Но, кад је ријеч о укупним позитивним ефектима комада, њих је, срећом, неупоредиво више. Стога представа штриховањем увода, без страха од кратке минутаже, уз дозирање сцена које код дјеце, умјесто позоришног угођаја, праве трауматичне ефекте, реално има потребан штимунг, уз интеракцију ликова и глумачка надигравања на отвореној сцени. Притом уз улажења глумаца у ликове мајмуна без икаквих ограда, уз надахнуту мимику и пантомиму, у општем штимунгу и безрезервној емпатији, на којој би младој постави честитали и искуснији драмски умјетници.

Треба истаћи и заиста изванредне костиме и маске, чиме је у значајној мјери обојена представа, уз стилизоване лијане и покретну сценографију, којом је остваривана динамика драмске радње.

Један од значајних домета представе у цјелини садржан је у спонтанитету колективне игре, у којој с глумачке стране није било слабог мјеста. Но, ипак треба издвојити креације Јелене Симић у улози Чите, Милоша Кашћелана посебно у улози вође чопора, Јелене В. Ђукић у улози мајмунице, мајке, Кале, и Мила Перовића у улози Тарзана, и због његове захтјевне улоге, и прве професионалне. Свакако, треба апострофирати и улогу Џејн, обојену спонтанитетом надарене Ларе Драговић, чија је креација у завршном дијелу донијела и неке нове тонове људске топлине, уз побједу љубави над животним запрекама, па су Тарзан и Џејн дјеловали и као Ромео и Јулија из џунгле.

Представа обилује и акробатским, захтјевним сценама, које је драмски ансамбл одговорно увјежбао уз много труда и рада, а десила се и поменута повреда Марије Ђурић на пробама, која је и одвојила од премијерног наступа.

Ансамбл је, дакле, одговорио на све сценске изазове, и притом уз све технички захтјевне параметре представу обојио одличном глумом уз доминацију колективне игре.

Интересантан је и детаљ да је Градско продуковало нови квалитетан пројекат враћајући се овог пута свом пређашњем, изворном статусу Дјечјег позоришта. А тим прије и треба кориговати хорор сцене и нус ефекте застрашивања најмлађих гледалаца.

Комплетна представа је обојена и важним императивом “другачије”, јер је редитељски двојац, Давор Драгојевић и Тамара Вујошевић Мандић, уз одлична сценска рјешења, учинио све да представа добије властити печат, по којем се и одваја од стереотипа, и плијени иновативношћу.

Хуманистичка нота и повратак помало заборављеним вриједностима људскости, уз окретање чистој емоцији, свакако су и додатно обојили цио комад враћајући нас неким ранијим временима, уз указивање данашњој дјеци како се некад размишљало и ко су били јунаци старијих генерација за разлику од данашњих, притом уз русоовску тему о повратку човјека природи, овог пута џунгли.

Уз све наведено, представом “Тарзан – господар џунгле” изнова је потврђена богата продукција и изврсна атмосфера у раду цјелокупног колектива, за шта посебне заслуге свакако има Стеван Копривица, којем је на премијери додијељена угледна награда “Василије Иванович Шћућкин”.

Годишња признања за резултате у умјетничком, техничком и административном сектору додијељена су Олгици Лаловић, Смиљки Шепаровић, Жани Абрамовић, Љиљи Ћетковић, Гордани Караџић и Богданки Попадић, а глумац Горан Славић је од Управе Градског јавно похваљен за професионализам у раду у сложеним породичним приликама.

На крају треба истаћи да је Тамара Вујошевић-Мандић урадила и сценски покрет и кореографију, дајући цјелокупној представи особену боју.

Сценографију, костимографију и идејно рјешење лутака изврсно је измаштао Кирил Василев, композитор је Веселин Френки Богићевић, дизајн свјетла потписује Иван Вуксановић, дизајн видео-материјала Горан Брновић, а асистент сценографа је Енес Деари.

Градско позориште Подгорица, уз промишљену програмску политику, у знаку надолазећих младих глумачких снага, доказује да представља врело креативности и озбиљног позоришног дјеловања у Црној Гори, у садејству с ЦНП-ом, Краљевским позориштем “Зетски дом” на Цетињу и Факултетом драмских умјетности.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: