Објављене двије књиге Емила Лабудовића у издању Института за српску културу

У издању Института за српску културу недавно су из штампе изашле двије књиге текстова о актуелним дешавањима у Црној Гори и око ње.

Ријеч је о колумнама које је Емило Лабудовић мјесецима објављивао на порталу Ин4с, а у којима је, из личног и ауторског угла, углавном скенирана друштвена збиља Црне Горе у околностима епидемије корона вируса.

Под заједничким поднасловом „Сто дана самоће“ који асоцира на вријеме не само социјалне већ и самоизолације, у првој књизи, насловљеној као „Вечерњи дневник“, аутор прати дешавања уочи и током првог епидемијског таласа, када је авет новог вируса преплавила не само друштвене, привредне и социјалне токове већ постала и доминантно стање појединачне и колективне свијести.

Ријеч је, углавном, о личним експресијама на и поводом дневних збивања, изнијетих по систему „тук на лук“, у којима аутор нескривено излаже свој суд суду јавности пратиоца портала. Јавност је та његова размишљања дочекивала у дијапазону од екстремне подршке до екстремне негације, што је, угавном, био израз не толико критичког сагледавања и односа према тексту и теми колико отвореног политичког и вриједносног суда читаоца.

У другој књизи, „Писма са села којег више нема“ аутор наставља опсервације на оно што се дешава око њега, али из угла посебног окружења. Ове приче су нескривено обојене сјетом амбијента села за које је аутор везан рођењем, успоменама и гробовима, а које дијели злехуду судбину већине црногорских села. Писма, персонално адресирана ауторовом сину, заправо носе поруку генерацијама које тек треба да дођу како би, кроз лично свједочење једног од актера дешавања, стекли дио слике о времену и простору које ће наслиједити. Дио слике који ће им, аутор се нада, помоћи да боље разумију и тумаче и лакше понесу бреме које им се оставља у наслеђе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: