O „zaboravnim“ ambasadorima, zaboravnim na kosti zajedničkih očeva

Piše: o. Darko Ristov Đogo

Zvali su me tada kumovi Rabote, i prije nego što smo još postali kumovi (a opet: ako je blagi Hristos vidio svako biće i svaki njegov uzdah, vidio je i naše kumstvo, još tada).

U pitanju su bili „crnogorski vojnici“ – mahom iz Raške oblasti i stare Hercegovine, one koja je 1878, imala sreću da se prisajedini srpskoj kneževini Crnoj Gori i 2006. nesreću da ostane u Crnoj Gori. Nakon sloma ka-und-ka ofanzive na Drini, krenula je srpska vojska iz Srbije i srpska iz Crne Gore nama u susret. Braći koja su ih čekala.

Tada se nisu mogli zadržati – doći će nam tek četiri godine kasnije, Ali kada se Švabo, Ungar i onaj mobilisani nesrećnik nekako oporaviše, odbacili su tu zajedničku akciju nazad ka Crnoj Gori i Srbiji. Zločini su već počinjali, vješala su za Srbe već radila na Palama, u Sarajevu. Pred takvim izgledima, dio crnogorske vojske ostaje da zaštiti braću. I dok se Romanijci povlače zajedno sa crnogorskom vojskom, predstraže ginu, da bismo mi živjeli. Mađar ih zakopava u plitke humke na obrncima Romanije.

Tu je negdje i djed Mitropolita Joanikija. Nije se soko ispilio već isokolio sa Banjana.
I te 2016. zovu potonji kumovi, pamtiše, slaviše, zdraviše, guslari, Vlajko i sinovi mi, vlastelini tijela i duha – Dragoslav i Radoslav Rabota. Da opojemo vojnike i osvetimo krst na humkama, na njihovoj zemlji.

Nisu zvali samo mene – zvaše i ambasadora one Crne Gore koja je nastala 1945. a osamostalila se od sebe same 2006. Na dostojanstveni poziv ljudi koji pamte i vole, koji se trude da se ne razbratimo bar i precima, ako nas nećete za braću danas, odgovara ambasador da on ne može doći. Veli: „šta će crnogorska vojska na Palama 1914? To je agresija na naše evropske partnere.“ Na obraz mu. Ako ga je prsta ostalo.

I otiđosmo, tada, da obiđemo i opojemo braću. Da im pomilujemo humke. Da se zavjetujemo da ćemo ovdje dići Crkvu. Da ćemo u njoj služiti. Da ćemo je napuniti. Da se nećemo odreći onoga što je i toj braći našoj i nama danas zajedničko: kosovskog zavjeta, srpskoga imena, pravoslavne vjere, 318 bogonosnih Otaca, Hrista Bogočovjeka.

I znam, prijatelju mili, Srbine iz Crne Gore, da si mi zamjerio nebrojeno puta, da te je moje pisanje žuljalo pred današnjim tvojim kumovima koji su poput tog ambasadora, zaboravni na kosti zajedničkih očeva koji su i njima i nama bili Srbi. Znam, i kad mi kažeš i kad mi ne kažeš. Znam: ali u meni se nešto tih dana prelomilo: i ja više nikad ne mogu da volim savremenike više nego što volim sve pasove očeva i Otaca, ne mogu da budem obziran ka onima kojima su ove kosti koje su moja sveta zemlja – njihove samo ako nisu moje.

Jer su one moje – pa neka dođu, ne branim im, ja želim da nam budu opet zajedničke. U meni se tih ljeta, kada sam mirisao romanijske trave, i gledao njihove divne humke, kada sam zapjevao „so duhi pravednыhъ…“ za vojnike poginule za ujedinjenje jednog srpskog zbjega i drugog srpskog zbjega – u meni se nešto desilo i nikada više nisam mogao da shvatim ozbiljnijom tvoju neprijatnost pred njihovom mržnjom kao za mene važniju od moje ljubavi prema i njima i nama zajedničkim očevima. Oprosti i ti!

Ali ja znam, da bez ovih humki nas danas ne bi bilo. Da ovom narodu – za divno čudo! – Crna Gora još nikako ne može da znači ono što su joj svi nepomenici namijenili da bude. Da se ovaj narod živo čudi da ima ljudi koji se odriču slavne srpske vojske koja je tada pritekla, koja nije izginula uzalud jer, evo – imamo i njihovu Srpsku. Jer – evo, počeli smo da na njihovim humakama gradimo Crkvu na Romaniji.