O ustašoindnoj brojidbi jasenovačkih žrtava

Piše: Stefan Karganović

Pošto se među pristalicama standardne procene da je stradalo nekoliko stotina hiljada srpskih žrtava nalaze eminentni naučni radnici, začuđujuće je da im je promakao jedan značajan detalj. To da je u ozbiljnom naučnom diskursu isključen svaki oblik ostrašćenosti. Tu nema mesta ličnim napadima i neutemeljenim tvrdnjama. Dopušteno je jedino iznošenje i uravnoteženo razmatranje proverljivih činjenica i racionalna argumentacija koja se na takve činjenice oslanja.

Međutim, u ovoj raspravi minimizatori srpskog stradanja pružaju potpuno drugačiju sliku. Oni, pre svega, nisu transparentni u odnosu na poreklo podataka kojima barataju da bi potkrepili svoje teze, niti nude ikakvo objašnjenje za bizarnu metodologiju kojom se služe. Njihovi tekstovi obiluju ad hominem napadima na neistomišljenike. Glavni kec u njihovom rukavu je argumentum ab auctoritate, kojim se služe kad god im ponestanu fakti. U tu svrhu, oni su sami sebe arogantno proglasili za „struku“ i nedodirljive „školovane istoričare,“ u nastojanju da preventivno ućutkaju svakog ko zastupa drukčije gledište. Međutim, naučnim raspravama pristupa se uzdržano, smireno, bez emocija i svakako bez diskvalifikovanja validnih dokaza samo zato što se ne uklapaju u šemu. To je pristup koji oni upadljivo ne praktikuju.

Oni su „struka“ isto onoliko koliko je to bio Krizni štab za vreme „pandemije“. I jedni i drugi su provodnici političkih naloga centara moći kojima se pokoravaju. U prvom slučaju, slugeranjska zavisnost od spoljašnjih zahteva šarlatana prerušenih u „struku“ sada je već svima kristalno jasna i malo ko bi se obazirao na njihove direktive u ponovljenoj „pandemiji“. U slučaju ovih drugih, neobjašnjivo ostrašćenih propagatora minimalističkog tumačenja srpskog pokolja u NDH, a specifično u Jasenovcu, oni svoju poziciju kod neupućenog sveta još uvek nekako održavaju đonom i blefom profesionalne neprikosnovenosti.

Zaista, the lady doth protest too much, methinks (Hamlet, čin treći). Oni se ne ponašaju kao naučni radnici nego kao propagandisti na zadatku. I više od bilo čega drugog, upravo ih to odaje.

A kome oni polažu račune? Kome se toliko prilježno trude da se dopadnu? Svakako pre svega onima koji ne vide ljudsku patnju nego konkurenciju u stvarnom obimu srpskog stradanja. Zatim, stranim – a to znači zapadnim – naučnim krugovima, koji od srpskih kolega koje priznaju i citiraju, i sa kojima će se snishodljivo družiti i pozivati na međunarodne skupove, očekuju servilnu skromnost u iskazima o srpskim gubicima. Najzad, oni su takođe dužni da se dopadnu i nepostojećoj srpskoj državi, koja ima svoju perfidnu jasenovačku agendu, a koja za njih ipak postoji tek dovoljno da im kao svojim činovnicima isplaćuje prinadležnosti i beneficije.

Na izazove drskih oportunista, i na sve njihove provokacije, bacamo im u lice sledeći odgovor. U svom autističkom krugu oni naravno sebe mogu smatrati strukom. Ali ne, njima se ne dopušta monopol na razgovor o Jasenovcu. To je tema o kojoj svi Srbi mogu slobodno da formiraju mišljenje, uzimajući u obzir sve raspoložive dokaze a ne samo one koji su podešeni da vode predodređenom zaključku. I da, dovoljno je da ste obrazovana osoba, i nije neophodno da ste diplomirali istoriju, da biste stekli pravo da odgovorno i bez dozvole ove korumpirane klike raspravljate o Jasenovcu.