О. Дарко Ристов Ђого: Теополис – Ко ће се сада молити за нас?
о. Дарко Ристов Ђого
У неколико дана су нас напустили Милован Данојлић и Рајко Петров Ного. И ми можемо са античком сигурношћу да кажемо да смо знали да су били смртни, а с хришћанском вјером да кажемо да знамо да су пред лицем Божијим бесмртни.
Одлазак Милована Данојлића и Рајка Петровог Нога оставља и један другачији траг: чињеница да смо га доживјели као лични губитак говори нам о дометима њихове поезије (и прозе) – она нас се дубоко (до)тицала. Зато нам се чини да је њихов одлазак не само трагедија у смислу у коме је смрт сваког човјека наговјештај наше смртности: питамо се да ли њихов одлазак означава извјесно пражњење српске књижевности од способности да нас се поезија тиче. Да ли са смрћу српских пјесника нестаје и српска књижевност? Посебно: да ли с њима нестаје једно осјећање за живот које је поетски универзалано управо зато што јесте садржински дистинктивно српско? Јер неће сваки пјесник који зазове Господа у нама брисати границу пјесме и молитве већ само онај који то учини тако да снијег који пада у његовом стиху и шумске јагоде из исте строфе у нама пробуде архетипске и доживљене, дубоке и незнане, очајне и свечане тонове сјећања на наше умрле без гроба и без биљега, оне у којима и даље све наше почима.
ПОЕЗИЈА, НАША ПРАВОСЛАВНА КОНСТАНТА
Српска поезија је читавог ХХ вијека, чини се, наша једина константа, уз православну мисао, која се није либила да пригрли хришћанственост српског бића, да говори и вапије, да „крвари из мрака“ у доба свеопште крви и мрака. Док су наши велики прозаисти радо узимали хришћанство за алегорију тоталитарног комунизма у временима када је таква књижевна криптографија била идејно опортуна (Б. Пекић у Времену чуда, Д. Ћосић у Бајци, Д. Киш у Симону Чудотворцу), наши пјесници као да су били спремнији да траже помиловање и да у Косову пољу виде поље као ниједно – над њим небо – под њим небо. Да се српски пјесници нису накнадно сјетили сопствених православних пространстава и хришћанског поетског сензибилитета говори нам и хронолошка паралелност Времена чуда (1965) и Помиловања (1964). Иако постоје изузеци (који потврђују правило), сасвим би се дала бранити теза да је српска поезија и у вуненим временима била наслоњенија на своје хришћанске корјене, православну духовност и српске историјске и животне садржаје у односу на нашу прозу. Чак и када Ђорђо Сладоје напише Извештај о Царству небесном, поетски епилог ће доносити косовску завјетност у једном одзвањању за које слутимо да описује оно наше данас: „исти црни гласник стиже са Косова: траје, не престаје патња нечесова…“
Док је наша проза, и када је била најхрабрија, била неодлучна да напише хришћански роман (можда се само Опсада Цркве Светог Спаса може назвати таквом), наша поезија се молила, понекад и старозавјетно хрвала са Богом, понекад новозавјетно сараспињала, али налазила своје очи на лицу анђелском. „Бог“ српске прозе ХХ вијека знао је да буде и метафора за Броза, у доба када је таква метафора тек у даљини слутила субверзивно преиспитивање комунистичког друштвеног наратива. Бог српске поезије ХХ вијека јесте Бог хришћанског Откривења, чак и када Он – као Бог – ћути и гледа. Зато се ми не питамо ко ће данас писати поезију – јер поезију ће сви писати – већ ко ће се данас молити за нас, са нама и у нама?
РАТНИЦИ И ИСПОСНИЦИ
Када је писала да „лепота уметничког дела може довести и до чисто религиозног усхићења, али никада не може бити побуда за светост“, Исидора Секулић је пред собом имала понешто редуковано схватање умјетности и аскету као једини образац светости. Српско историјско искуство, међутим, познаје много више светих ратника и мученика него испосника и исихаста. Па, опет, српска поезија – понекад само она у својим врхунским дометима – видјела је Светог Саву како станује с дјецом која га поново славе у рову. Ако нас поезија није увијек надахњивала да постанемо светитељи – а она Попина и Лалићева јесте и то – она нас је пратила и када смо по јамама и вагонима постајали новомученици а тиме, ништа мање од Светог Григорија Паламе и светитељи. У поетском смислу не постоје двије ближе поезије од Бећковићеве Тројеручице и Лалићевог Шапата Светог Јована Дамаскина са једне стране и самог Дамаскина и Романа Мелода с друге. Једино у нашој поезији сензибилитет модерне није ограничавао књижевника већ појачавао вапај трагичног и заблудног ХХ вијека. У прозној књижевности смо истраживали и поново се заљубљивали у наше заблуде – у поезији смо јаукали и тражили спаса. И Спаса.
Шта би онда требало да ступи на мјесто које су заузимали – и које, док се из људи нисмо исписали – и даље заузимају Данојлић и Ного у српској култури? Да ли неки нови клинци, чије су поетске преокупације увезене, одријешене везе с коријенима, глобалне, чиме пледирају да буду универзалне? Или би мјесто поезије требало да коначно буде укинуто у српској култури по себи, па тиме и српска култура да буде самоугушена у избору између ријалитија и „Попадије“, у бескрајним формама исте баналности које би требало да онемогуће српско дијете да разумије потребу за поезијом, па и поезију саму?
