Пише: Владимир Коларић

Ниједан филм великим не чини тема; у супротном би сви филмови о такозваним великим темама били велики, а знамо да није тако. Тема Јасеновца, о којој је овде реч за нас није само велика, него и страшна и свештена тема, којој није лако прићи а да вас на ожеже. У том смислу, онима који су се на то одважили, као аутори, па чак и као гледаоци филма „Дара из Јасеновца“ заслужују свако поштовање и разумевање.

О овом филму, свима нам је јасно, није лако говорити као о филму, уметничком делу. Онима којима смета, он им не смета зато што је уметнички овакав или онакав, него самим тим што постоји; његова одбрана је стога одбрана самог његовог права на постојање, али и одбрана права да и Дара има своју причу. Па и све друге Даре – прошле, садашње и будуће – право не само на причу, него и – постојање.

Дара као уметничко дело

Ипак, мора се имати снаге да се о „Дари из Јасеновца“ Предрага Антонијевића проговори као о филму, као о уметничком делу. Његово место у историји је већ загарантовано самим тим што постоји, као први филм посвећен овом свештеном страдању, али то не сме бити оправдање за ћутање, за одсуство разговора, промишљања, осмишљавања, јер оправдање за тако нешто никада не би требало да постоји. При чему се не бисмо смели подсмевати онима којима се филм свиђа, на које је оставио изузетан утисак, јер заиста овде није реч само о поетици и естетици, него и о жртви, заједништву, суочавању са табуом за који до сада као да нисмо ни били свесни колико нам је дубоко био усађен. Такође, не бисмо смели осуђивати оне којима се филм не свиђа, окривљавајући их за мањак националног осећања и саосећања са жртвама, јер национална енергија се не ствара присилом и самообманама, него живим сведочењем, истином и слободом.

Најпре, Предраг Антонијевић је неспорно компетентан редитељ са искуством у америчкој кинематографији и значајним филмом „Спаситељ“, јединим америчким филмом за који би се могло рећи да наступа са позиције која у српску борбу деведесетих учитава једну ширу слику (проблем исламизма), и која ту борбу пред западним гледаоцем ако не оправдава, а оно бар чини потенцијално разумљивијом. Антонијевић је то своје искуство искористио да и „Дару“ усмери пре свега према страном, дакле западњачком гледаоцу: отуда вишак експликативности, понешто плакатски визуелни поступак, јасно истакнута нацистичка застава пре уласка у логор, како би страни гледалац оно што следи могао да доживи не само као производ локалног сукоба, него унутар шире слике Другог светског рата и Холокауста.

Отуда лик немачког официра и војника који присуствују страдањима, чија функција није толико да пруже историјски и идеолошки контекст приказаним догађајима, колико да понуде својеврсну западњачку перспективу гледаоцу. У филму је такође дата значајна улога ликовима јеврејског порекла, што такође има функцију повезнице са западњачким гледаоцем, који је одавно усвојио наратив о Холокаусту, чији је Јасеновац био део; с тим што се у филму јасно наглашава посебна оријентација Независне Државе Хрватске ка истребљењу Срба, чиме се она не представља као пука квислиншка творевина, него ентитет са сопственом идентитетском политиком и историјском самоидентификацијом.

У филму је истакнута улога Католичке цркве у страдању, укључујући надбискупа Степинца, као и идентитетски инжењеринг као циљ пројекта ове наказне државе, који је покатоличењем требало да (преживеле) Србе преведе у Хрвате. Српски национални идентитет није претерано наглашен и углавном се идентификује преко православног хришћанства, са дрвеним крстићем у руци преживелог и сценом из житија новомученика Вукашина из Клепаца. Унутарсрпски идентитетски расколи, и тадашњи и садашњи, пре свега подела на партизане и четнике, нису проблематизовани, и прећутно је усвојен наратив о партизанима као јединим релевантним противницима усташтва.

Не треба бити престрог

Филм је рађен сведено, готово камерно, са циљем да се усредсреди на људско страдање, и то из перспективе детета, како би прича добила на универзалности. То је разумно опредељење, које између осталог доприноси редукованом трајању филма, према мери иностраног гледаоца, за ког је тешко поверовати да га не би одбио вишесатни филм о историјском страдању неког малог егзотичног, па још озлоглашеног, народа.

Известан плакатски, па и пропагандни карактер филма није нешто што би требало априори осудити, он је очекиван и разумљив. Можда нисмо ни могли очекивати изнијансираније ликове, суптилније и мање експлицитне дијалоге или суптилније вођену причу, али рада на сценарију не би фалило, у мери у којој је фалило јачих ликова и међу жртвама и међу злочинцима, аутентичнијих призора и дијалога, флуентнијег наратива који би превазишао епизодну монотоност, нарочито у другом делу филма. Рукопис потписане сценаристкиње је и до сада садржао сличне мане, па она вероватно није била добар избор за пројекат ове врсте, који је захтевао неког са већом способношћу евокације, мање схематизма у наративу и механичности у карактерима. Све би то створило далеко већи утисак, јачи доживљај, са широм и живљом сликом догађаја и катарзичним потенцијалом.

Али, без покушаја да икога оправдавам, све мане овог филма сведоче о томе колико је данас и овде било тешко снимити нешто такво, не толико у уметничком, колико у производним смислу, који подразумева и шири друштвени, културни и политички контекст. Као што је појава „Даре из Јасеновца“ узбуркала духове, па и натерала разне зверке да покажу свој траг, тако њене мане више говоре о контексту у ком је филм нестајао него о компетенцијама његових аутора. Колико је тог требало одвагати, коме све удовољити, не смем ни да замислим, а онима неупућеним у реални процес производње филмова у Србији саветујем да ми верују на реч. Антонијевић се и до сада показао као мајстор калкулације, идеолошки и значењски тешко ухватљивих производа који по правилу обрађују осетљиве теме, и могло би се рећи да је дошао до позиције повлашћеног, да не кажем официјелног, реализатора таквих тема.

То има своју цену, уметничку, етичку, политичку, али могу да поверујем у то да је Антонијевић те цене у доброј мери свестан и да је на себе преузео бреме једног прелазног периода, после ког ће се можда дубље дисати и полетније говорити. А да би то тога дошло, морали смо начети неке теме, неке табуе, искуства, макар и само да видимо колико се тога накупило у нама, колико смо спрегнути, стегнути, самообманути, колико нам је још теко да мислимо и говоримо. Да ли ћемо се одважити да мислимо, говоримо и – што је најважније – деламо, за то нам не може бити одговоран ни један филм, серија или књига, какви год да су, па од њих не би требало да стварамо нити идола нити гориво за ломачу.

Уосталом, не можемо од филма и његових аутора тражити да буду оно што не смемо и не можемо да будемо ни ми сами, а од државног пројекта нешто што та држава реално није. То је свакодневни, упоран, континуиран труд сваког од нас, уз спремност за сарадњу и договор, личну жртву, прогутану сујету, што је овде изгледа и даље веома тешко. И ту не би смело да буде изговора и пројектовања својих жеља и слабости на ове или оне људе или – у овом случају – филмове.

Зато, до неког бољег времена – и њему у прилог – „Дара из Јасеновца“ ће пре имати улогу егзорцизма него катарзе; али зар и то већ није нешто?

Аутор је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“

Извор: Нови Стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: