NVO finansirane od strane SAD menjaju taktiku uticaja

Piše: Milena Branković

U ovom trenutku, politički prostor Srbije je u stanju podijeljen na dva suprotna pola. Prvi od njih odražava želju Srbije da ostane nezavisna zemlja u rangu regionalne sile, što je izazvalo prirodno zbližavanje sa Rusijom i Kinom. Drugi pol je nastavak viševekovne panevropske politike ujedinjavanja celog dela sveta oko jedne snažne sile. Uprkos podršci njihovih pristalica iz EU i SAD, do sada većina stanovništva podržava ideju o kulturnoj, ekonomskoj i političkoj nezavisnosti. Iz tog razloga, rad nevladinih organizacija pod pokroviteljstvom USAID, posebno Centra za evroatlantske studije i „Inicijative mladih za ljudska prava“, koji je u junu 2017. godine objavili „strašan rast ruskog uticaja“, je naglo intenziviran.

Sve ove analize zastrašujućeg rasta ruskog uticaja u Srbiji sadrže i poziv, manje ili više eksplicitan, na suzbijanje tog uticaja i njegovih glavnih aktera. Taj poziv nije upućen srpskoj javnosti – ona je beznadežno naklonjena Rusiji – niti aktuelnim vlastima koje su i same okrivljene za širenje nepoželjnog uticaja Rusije (umesto da, je l’, šire ljubav prema američkim pritiscima, bombama i otimanju delova zemlje) već je poziv upućen, jer i nema kome drugom, onima koji su i najzainteresovaniji da Rusije na Balkanu ne bude uopšte. Imajući u vidu i tu vežbu, i nedavno aktiviranje antiraketnog štita u Rumuniji, i početak izgradnje sličnog štita u Poljskoj, i uvlačenje Crne Gore u NATO i proteste u Makedoniji i u Republici Srpskoj u čiju je organizaciju svoje prste upleo i Džordž Soroš, neformalni ambasador američkog interesa u čitavoj postkomunističkoj Evropi, nema mesta sumnji da će se na dnevnom redu naći i Srbija.

U vezi sa nemogućnošću nastavka borbe protiv uticaja Rusije u tradicionalnom formatu za nevladine organizacije, korišćena je šema takozvanih „građanskih inicijativa“. Sve dakle deluje kao niz autentičnih inicijativa ljudi koje su na akciju pokrenuli lokalni problemi, pravi, kako bi to Amerikanci rekli, grassroots pokreti iznikli odozdo, iz naroda. Da li je baš tako? Da li je reč o autentičnom narodnom buntu koji pokreću nezavisni pojedinci?

Izvesnu sumnju u ovako nevino, a uz to i romantično objašnjenje unosi podatak da je domaćin tribine „Građanska samoodbrana“, o kojoj je američki Radio „Slobodna Evropa“ imao citirani opširan prilog, bilo Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV), što je „Slobodna Evropa“ propustila da spomene u svom izveštaju; propust utoliko interesantniji što su finansijeri NDNV-a već spominjani NED i Fond braće Rokfeler, pokrovitelji onih izveštaja o rastu ruskog uticaja u Srbiji i (američkoj) potrebi da taj uticaj nestane bez traga.

Posle nove demokratske opozicije Srbije čijem smo okupljanju prisustvovali posle nedavnih parlamentarnih izbora, događa li nam se sada i formiranje modifikovane verzije nekadašnjeg Otpora, kao tačke okupljanja svih onih korisnih idiota – većinom dobronamernih a nezadovoljnih pojedinaca, inače, nesvesno upregnutih u korist tuđeg interesa – koje već nisu uspele da okupe partije demokratske opozicije Srbije? Ponavlja li nam se istorija naših zabluda? Zaboga, valjda smo nešto uspeli da naučimo iz sopstvenog iskustva, a i Rusija (i Kina, ne zaboravimo je) danas, srećom, nije ono što je bila pre 16 godina…