Пише: Владислав Вуковић
Потребне су нам сталне, планиране и строго контролисане промјене. Али оне нијесу могуће ако само полазимо од онога што замишљамо да смо, него и од много чега што нас је створило (позитивног, али и негативног). Без тога не можемо бити бољи и истински слободнији. При томе, слободу као циљ, не треба тражити да нам буде поклањана, него је треба освајати. Друштвено, политички и системом власти треба обезбиједити да нико па ни њени чувари, не прекораче границе исте. Наш мали црногорски простор преживео је разне турбације и претурбације кроз вишевјековну борбу за голу егзистенцију, опстанак, репродукцију, етички односно морални прогрес. Све је то имало неке цивилизацијске али и нецивилизацијске вриједности. Прве величамо, а друге омаловажавамо и стављамо у други план.
Свакодневица нашег данашњег друштва Црне Горе није оптимистичка. Коријени су економски и у надградњи менталитетски (оличене у умишљеном господству, традиционалном лупежању као егзистиционалне гране привређивања у прошлости, племенско-братственичком надгорњавању из даље и ближе прошлости и лажном елитизму, криминалу и корупцији и партитократији данас.)
Упоредо са свим овим, прошли смо у историји ослободилачке ратове крунисане држвотворношћу и по једну револуцију и, можемо слободно рећи, контрареволуцију.
Њихов крај одређује и њихов коначни карактер. И социјалистичка револуција је имала у почетку само ослободилачки карактер, а завршила је као револуција.
Можда је и тзв.Антибирократска револуција имала добре намјере да превазилази многе, па и бирократске, ограничености социјализма, али све оно што нам се десило и дешава чини да је тај покрет извјесно попримио контрареволуционарни карактер. Ако не вјерујете, питајте бивше раднике наших некадашњих привредних гиганата, па и оних чији су радници изманипулисани да учествују у том друштвеном преврату. Просто нека је свима онима чији је ниво класне свијести омогућио да буду укинути као класа, али непросто, данашњим синдикатима који из тога неизвукоше никакву поуку: социјално-класну, културну, моралну, образовну, па и политичку.
Како учинити да се превазиђе постојеће неповољно стање у економији, друштвеним дјелатностима, уствари, у читавој друштвеној надградњи, а посебно у власти и политици?!
На економском плану, ако је на свјетском плану поштено стечено власништво неприкосновено (приватно, групно и заједничко), онда треба вратити или надокнади оно што је одузето од некога (појединца или одређених друштвених цјелина). Тако нпр. све оно што је створила радничка класа треба јој вратити у неприкосновено власништво.
По питању национализације која је извршена у току социјалистичке револуције треба бити посебно обазрив. Неправилности треба исправити ако је тиме била угрожена нечија егзистенција. Вратити друштву сва непокретна добра на којима је у прошлости вршена доказана експлоатација, као и све оно што је као ново добро створено у социјализму. Држава односно власт треба да омогући да укупном економијом (власништво , производња, реализација производа и расподјела) овладају истински произвођачи на принципима новог самоуправљања ослобођеног од сваке бирократизације. Управо власт треба да ствара услове, а не да условљава.
Друштвеним дјелатностима (и уопште у надградњи) треба приступити на нов и много рационалнији начин од садашњег. Биле су многе препреке па и данас оне постоје, првенствено оне које се огледају у нашој менталитетској ограничености и егоизму оних којима је допуштено да се баве политиком у свìм областима, у себичностима разне врсте и у злоупотријебљеном елитизму.
Власт треба да буде строго контролисана од народа. Треба је довести до нивоа да служи народу, а не да му се намеће привилегијама које завршавају углавном у криминалу и корупцији, пљачки и разним привилегијама, од народа одабраних политичких елита.
Власт треба да буде бирана из народа, а не партитократски.
Какво друштво нам треба, које би афирмисали човјека као друштвено и природно биће, у великом зависи од нас који се налазимо у конкретној реалности коју треба мијењати у хуманистичко-моралном и социјалном правцу (не само прописима него конкретним поступцима). Потребан нам је већи истински васпитно-образовни, културни и уопште сазнајни ниво свих грађана, а нарочито оних који претендују да се баве политиком. Нарочито они, а и сви радно-способни (радници) морају показати вечи смисао за упознавање са оним што је имало практични друштвени смисао. Тако, нпр., да су радници хтјели или да се нашао неко озбиљан и методолошки спреман да им приближи и омогући да они сами прочитају и виде што садрже наши друштвено-политички документи, видјели би ко их вара и не би нам се десило да нестане једна лијепа и у свијету призната држава као што је била Југославиија.
Није тачно да су наши устави били лоши и основа за распад Југославије. У њима се тежило све већој демократизацији и афирмацији друштва и све богатијем и срећнијем животу људи. Тако ни Програм СКЈ није постао озбиљно штиво већине, да не кажемо свих чланова ове партије. А да се на томе озбиљно радило, не би нам се могло десити да радне масе и чланови Савеза комуниста добију у завршници контрареволуционарни карактер.
Ово наше већ традиционално стање наставља се и даље. Видимо резултате али нема суштинских позитивних промјена.
Аутор ових редова је, нпр., анализирао програме неких црногорских партија које чине најважнији дио власти и опозиције и установио да су сви они као на некој лијевој политичкој страни, осим по питању неких у традицији и цивилизацијски ефемерних ствари, а у пракси од тога на жалост нема ништа (прочитајте их, па ћете се увјерити да је то тако).
Емпиријски смо утврдили да партијске масе и даље не читају програмску политичку литературу. Њима су важне искључиво вође, што је и увријежено у нашем менталитеском насљеђу.
Што да се ради, питали су се и одговарали многи наши теоријски преци-претходници?! То шта су предлагали треба знати, али му не треба робовати, већ их стваралачки и критички користити као историјско искуство.
Сва досадашња теоријска и практична искуства упућују на то да прво треба расчистити питања спорног власништва. Ако је питање власништва, како се истиче, неприкосновено са општег становишта, онда га треба испоштовати (приватно, групно, колективно-равноправано). При томе треба гледати на који је начин нешто стечено у прошлости и данас (у ослободилачким ратовима, револуцијама, у мирнодопским периодима и данас).
У ослободилачким ратовима Црна Гора се ширила и ослободиоцима давала имања и друга пољопривредна добра (другога и није било ) и посебно планине, пашњаке и комуне, као облика колективног власништва. Било је ту добрих потеза, али и бројних грешака. На примјер, и књаз и краљ Никола, као неприкосновени господар-самодржац, у додјели земље, на десетине и стотине хектара давао је племенским и војним старјешинама, а нека њихова ресла подијелио је и обичним војницима. То је и сам увиђао и исправљао. Знају то потомци и једних и других, као и објективни историчари.
Исто тако, са неминовним грешкама извршене су разне колективизације у социјализму, што је мјесто суштинских исправки новим приватизацијама докрајчила тзв. Антибирократска револуција.
Све ово условљавало је и условљава катаклизмичке појаве у читавој друштвеној надградњи, а нарочито у дјелатностима као што су: политика, социјална статусна питања грађана, национална питања, вјерске слободе-права и одговорности, систем запошљавања (запошљеност и вишак радне снаге), улога државе у стварању услова за пун ангажман радно-способних грађана, а нарочито младих.
Идеал Социјализма и уопште социјалхуманизма је солидно оспособљавање и запошљавање без остатка радно способног становништва. Међутим, капитализам то суштински не жели. Њему је у интересу да постоји образовно и технички солидно оспособљена радничка резерва, на унутрашњем и међународном плану, која омогућава остваривање многих конкурентских и макар елементарних циљева и интереса власника крупног, односно било каквог капитала.
Највећа жртва таквог стања ствари су млади људи, а посебно у земљама као што је Црна Гора.
Због тога и свега што нам се дешава у земљи, наши млади одлазе у друге земље, гдје се, по нашем сазнању, само појединци запошљавају у струци.
Зато, у будућности треба подржавати само оне политичке снаге у Црној Гори које показују виталност својих идеја на дјелу, и то првенствено по питању побољшања социјалног статуса радних људи, реализацијом враћања у власништво свих оних покрадених колективних добара која су – по “процедурама” тродеценијског црногорског дивљег неолибералног капитализма – отгнута из руку оних који су их створили. То се може остварити повраћајем те имовине колективитетима као њиховим правним сљедбеницима, односно њеним праведним и на праву утемељеним подруштвљењем. Само на тај начин ће се, у реално остварљивој пракси, обезбиједити да Црна Гора постане и остане респектибилна заједница са људским ликом. Само под тим условом можемо гарантовати равноправност у ближој и даљој заједници народа и држава. Све то, дакле, захтијева исправљање евидентних и историјских грешака и успостављање праведнијег друштвеног поретка.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
