• Издвојено

Ново скрнављење највећих православних светиња попут катедралног храма Свете Софије или цркве Христа Спаса на Хори у Цариграду – ране које тешко подносимо

1 min read

5 година ‎ ИН4С

Један од најлепших очуваних мозаика највеће православне светиње катедралног храма Свете Софије (Премудрости Божије) у Константинопољу је свакако овај из 9. века која се налази изнад царских двери. Он приказује цара Лава VI Мудрог (866-912) у проскинези пред Господом Исусом Христом.

Мозаик као техника фрескописања и украшавања храмова и управних зграда је историјски (а то важи и до данас) убедљиво најлуксузнија, најскупља и најзахтевнија. Она је била резервисана за престоничку уметност Константинопоља и царских грађевина изван града, а захтевала је огромно знање и умеће уметника, уз веома издашна финансијска средства. То је била толико скупа техника у средњевековној Европи, да је изван Ромејског царства и нешто у Венецији, готово и да нема.

У средњевековној Србији је, на пример, било најмонументалнијиh примера исто тако захтевног фрескосликарства који се убрајају у најквалитетније зидно и уопште сликарство у Европи тог времена. Но, свега неколико средњевековних српских храмова било је украшено мозаицима баш због тога што је то била царска и изузетно скупа техника.

Једна од најлепших цркава српског средњег века био је катедрални храм Светог Николе у најбогатијем и најмоћнијем српском средњевековном граду Новом Брду, који је био седиште новобрдских и грачаничких епископа Српске православне цркве. Овај храм је имао импозантан мозаик. Под најездом Турака, он је најпре опљачкан, па је као и цариградска Света Софија, претворен у џамију, да би био потпуно уништен у једном земљотресу у 16. веку.

Такође, у техници мозаика је израђен ентеријер задужбине цара Стефана Душана Силног манастир Светих Архангела код Призрена (у чијем комплексу се налазила и црква Светог Николе), ког су Турци опљачкали и срушили до темеља. Дакле, тај манастир је био живописан техником мозаика, а најбољи цариградски мозаичари су били ангажовани на украшавању ове раскошне немањићке задужбине која је готово нестала. Тачније, манастир Светих Архангела је након доласка Турака Османлија 1455. године на простор царског града Призрена, опљачкан и зарушен, да би 1615. године био до темеља срушен, а његов материјал је искоришћен за градњу Синан-пашине џамије у Призрену, која и данас постоји.

Но, овај мозаик цара Лава VI Мудрог је нама као Србима и православним хришћанима важан због два детаља.

Прво, овај изузетан мозаик приказује цара како се на коленима у проскинези клања Христу Богу кога моли за опроштај. У две рунделе, налазе се Пресвета Богородица и Мајка Господа Исуса Христа (са леве стране) како са испруженим рукама моли Свог Сина Спаситеља да помилује цара и опрости му његова сагрешења. Са десне стране, налази се Свети Архангел Гаврило. Христос седи на Небеском Трону као Пантократор и небески Цар, док му његов помазаник на земљи прилази на коленима, у проксинези.

Замислите неког ”непогрешивог” председника републике или шефа партије приказаног како на коленима моли Бога за опрост својих грехова? Рецимо, замислите Стаљина, Тита, Мусолинија, Хитлера или било ког ауторитарног и влашћу опијеног политичара 20. века у оваквој пози?

На овом мозаику се јасно исказује ромејска владарска идеологија о томе како постоји један стварни владар—Сведржитељ Христос и његов помазаник на земљи римски (ромејски) цар. С друге стране, долази до изражаја православно схватање култа и значаја Пресвете Мајке Богородице, која се за нас грешнике и читав људски род моли код свог Сина, јер су њене молитве најефектније.

Овакво монархијско схватање улоге владара и Христа, јесте заправо суштина владарских идеологија свих православних монархија, од којих, нажалост, данас више не постоји ниједна.

Изгледа да је увоз са запада у виду републиканског уређења далеко важнији за православне земље од државе устројене на темељима православне монархијске традиције која корен вуче још из библијских времена и царева Соломона и Давида.

Други важан детаљ за нас Србе са овог изузетног мозаика у цариградској Светој Софији из 9. века, јесте ко је био цар Лав VI Мудри. Он је био један изузетно учен човек, чија су врхунски написана теолошко-философска дела била веома популарна међу Ромејима и који је радо писао философске расправе демонстрирајући своје широко образовање. Његова библиотека је била невероватна за то време, а најтачније информације из свих делова његовог пространог царства стизале су у царску канцеларију и уредно су се чувале. Цар Лав VI Мудри је отац цара Константина VII Порфирогенита, такође изузетно ученог човека, који је користивши поменуту најбољу грађу и најтачније информације, које су се сливале у Цариград, написао чувени спис ”О управљању царством” (лат. ”De Administrando Imperio”; грч. ”Πρὸς τὸν ἴδιον υἱὸν Ρωμανόν”) чији најстарији препис на грчком језику из 11. века нам служи као за сада најпоузданији писани (и археолошки потврђен) извор о раној и преднемањићкој историји Срба.

Питање је како ћемо у будуће посећивати нашу највећу светињу Свету Софију у Константинопољу сада када је поново активна џамија. То свакако неће бити као некада, биће посебних рестрикција за жене, а ново скрнављење највећих православних светиња попут катедралног храма Свете Софије или цкрве Христа Спаса на Хори у Цариграду јесу ране које као православни хришћани тешко подносимо.

Извор: Историја Срба

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: