Новинари на везици: Идеализам медијских рента кар агенција
1 min read
илустрација
Пише: Иван Милошевић
Кратка информација да је неколико новинара државних медија добило признања ЕУ због афирмативних прича о повољностима уласка у ту организацију, натјера те да се замислиш гдје су то новинари данас, какав је њихов утицај у друштву и да ли ко пита за њихово здравље и услове у којима живе. Изгледа, па и и по поменутој информацији, да ово задње повољно ријеше уколико раде оно што је другима по вољи, свој став позајме онима који имају моћ, па га свима представе као општеприхватљив и на мала врата и заобилазним путем дођу до подношљивих апанажа од којих како-тако могу да живе.
Новинари су, данас, без имало пардона, роба за продају и то не нека лиценцирана, већ се на тржишту продају за мале паре. Изгледа да је и боље то, него инсистирати на новинарским правилима и у текстовима, али и у души, гајити илузију да су новинари грађанска савјест једног друштва, да су његов алтер его и дежурна патрола за откривање неморала, крађе, корупције и гушења слободе. Ко више о томе брине, а како је кренуло понајмање то раде новинари, јер од тога хљеба нема, само добијеш, метафорично речено, зној и сузе!
О утицају у друштву скоро да је беспредметно расправљати. Обичан народ вјерује новинарима таман колико и судским извршитељима и већином када их види гледа како да их ескивира. Нити желе да се помињу у медијима нити вјерују новинарима да ће вјерно пренијети оно што кажу.
Ни о односима власника медија и новинарима не вриједи трошити ријечи. Све је у рукама ових првих, те ови други немају пуно избора. Или да се покоре и издају своје перо или да фино оду кући и тамо измедитирају оно што им је на памети и што су учили на почетку каријере. Ријетки су који успију да избјегну немилосрдне газде, који размишљају само о тиражу и банковном рачуну. Због тога су странице наших медија препуне најпримитивнијих информација о најпримитивнијим појавама, од криминала, па до естрадних догодовштина и папараца. Истина, Црна Гора се у том погледу још некако држи и не завирује испод сукњи естрадних звијезда, као у Србији, али зато не заостајемо у медијским крими-серијама, обрачунима криминалаца, шверцу наркотика, итд… Газде кажу да се то добро чита, па пусти морал и говоранцију, него лети у потрагу за новим крими наставком. Уколико нећеш ти, има ко хоће, па обрни, окрени, хтио не хтио, у то коло данас се новинар мора уплести, уколико већ мора да живи од ове несрећне професије.
Свему томе, наравно, највише су криви новинари. Одавно су продали оно најсветије што су имали (етику), пристали да умјесто савјести обичног грађанина, постану савјест власника медија или политичара. Постали су као нека рента кар агенција, па најбољу медијску вожњу добија онај ко највише плати. Није ни важно што се послије те вожње од стида не могу ујутру ни погледати у огледало. Све то кратко траје, дан или два, а онда се и на то новинар навикне, па више и не црвени тамо гдје би од муке и стида требало да пропадне у земљу.
У Црној Гори већ деценијама не успијева да се формира једно удружење новинара са угледним члановима, поштоваоцима новинарског пера и етике, који нијесу на продају и који још увијек нијесу у себи убили илузију да и од новинарства зависи колико ће овај свијет бити бољи и љепши за живот. Немамо угледне новинаре који презиру рента кар агенције и који могу да уцијене власнике медија, који већином нијесу новинари нити имају намјеру да то буду, и од њих траже да им главне вијести не буду оне које се највише читају и које нам намеће духовно и политичко блато у којем живимо. Немамо групу новинара који новинарство и поред свих падова, етичких и осталих катастрофа, схватају као беспоштедну критику свега онога што не ваља и пред којима још увијек стоји нека идеја добра и борба против његових противника.
