Novak Adžić je, ipak, početnik u istorijskoj nauci: Četnik je, ipak, pucao na poglavnika NDH!

Piše: Prof. dr Veljko Đurić Mišina, istoričar

Nisam reagovao na tekst Novaka Adžića „Četničke bajke da je Blagoje Jovović bio atentator na Anta Pavelića u Argentini 1957“, objavljen još 12. februara na internetu (portalanalitika.me). Nisam reagovao ni kada je narednog dana objavio drugi tekst pod naslovom: „Još jedan prilog istini: Četničko-popovska izmišljotina da je Jovović bio atentator na Pavelića u Argentini 1957“ na drugom portalu (gradski.me).
Reagovao sam kad je drugi tekst objavljen 24. februara u beogradskom dnevniku „Danas“ pod nešto izmenjenim naslovom: „Blagoje Jovović nije bio atentator na Pavelića“.
Svoj komentar naslovio sam sa „Novak Adžić je, ipak, početnik u istorijskoj nauci“. Redakcija je dala naslov „Četnik jeste pucao na poglavnika NDH“, koji nije loš („Danas“, 25–26. februar 2023)! Nisam slučajno baš te reči upotrebio u naslovu. Evo i zašto: Adžić je diplomirao na Pravnom fakultetu pa je, shodno tome, pravnik po struci. Odbrana magistarskog rada, na primer, na Medicinskom fakultetu, nikako ne bi značila da je stručnjak za medicinu. Znači, sticanje zvanja magistra istorijskih nauka nikako ne znači da je dotična osoba istoričar!
Upitno je i Adžićevo znanje prava: „Kako se može vjerovati da je istinito nešto za što je jasno da je izmišljeno. Kad se, recimo, zna da nema nijedan istorijski izvor koji može to dokazati, čak ni na nivou pretpostavke.“ Ovde je očito previše konfuzije u korišćenju termina „istinito“ i „izmišljeno“, što je lako dokazati.
Istorijska nauka počiva na drugačijim temeljima od pravnih nauka. U pravu, pored ostalog, važi maksima „Nema tela, nema dela“. U slučaju ranije citirane dve rečenica to bi bukvalno značilo: Nema metka, nema ni atentata, ni Pavelić to nije potvrdio! Znači: izmišljeno!
U istoriografskim radovima bitan deo predstavljaju izvori prvog, drugog, … reda. U slučaju atentata nema dostupnih izvora prvog reda ali ima onih drugih, i te kako korisnih za razumevanje događaja. Nalaze se u Zagrebu, u Hrvatskom državnom arhivu, u arhivskoj građi Službe državne sigurnosti!!! Treba samo otići u taj grad i potražiti. A ko traži, naći će! To dokazujem tvrdnjom da sam iz pomenutog arhiva uspeo da nabavim veoma zanimljive dosijee ličnosti (korisni za Adžićev doktorat), fotografije za istraživanje poslednjeg zločina u Jasenovcu aprila 1945. godine.
Dalja rasprava o izvorima odvela bi me u metodologiju istorijskih istraživanja a u tome nas dvojica nismo u istoj ravni pa se bojim da me neće razumeti!
Adžićeva tvrdnja da je „Jovovićeva lična priča, koju ne prati nijedno istorijsko svjedočanstvo“ u suštini „montirana priča bez izvora“ nije tačna i treba je odbaciti kao irelevantnu u raspravi.
Adžić je napisao da je Bojan Dimitrijević iz Instituta za savremenu istoriju Srbije a ja sam ga ispravio tvrdnjom da takav institut ne postoji. Meni se desila greška u prepisivanju i dobro je što je to Adžić primetio. A zašto nije pomenuo svoju grešku o radnom mestu Dubravke Stojanović? Zato što ne zna razlike u pojmovima „katedra“ i „odeljenje“ pa bi se samo dalje zapetljao. A hteo bi da bude profesor na Filozofskom fakultetu!
Kada se u red prethodnih grešaka doda i imenovanje mitropolita crnogorsko-primorskog srpskim mitropolitom, onda se može s pravom zaključiti da se u njegovim tvrdnjama krije nešto duboko i podsvesno, što bi kazali psiholozi. U ovim slučajevima tvrdnje predstavljaju klasičan primer politikantske motivisanosti koja nije korisna za struku. Da sam u pravu pokazuje i sam naslov njegovog teksta u kome koristi sintagmu „četničko-popovska izmišljotina“ što samo potvrđuje moje mišljenje da Adžić ne zna značenje termina koje pominje, u konkretnom slučaju pridev „popovska“. Ako je pod tom rečju mislio na počivšeg mitropolita Amfilohija, jer je njega apostrofirao više puta, onda pokazuje svoje neznanje o vertikali religije: mitropolit nije pop već monah!
Negde sam grdno pogrešio kada mi je Adžić otpisao: „Ali, dotični gospodin se u istoriografiji bavi projekcijama, domišljanjima, gatanjem, imaginacijom, koja može biti simpatična i poželjna u raznim sferama, ali ne u istorijskoj i pravnoj nauci.“

Ove reči me navode na zaključak da je autoru nepoznat moj doprinos istoriografiji. Stoga mu preporučujem da „progugla“ moju bibliografiju radova. Možda će primetiti da imam više stručnih zvanja i radova od njegovih (potencijalnih) članova komisije za odbranu doktorata.
Teško mi je razumeti sledeću tvrdnju: „Gospodin Đurić Mišina, koherentno tome, ’zna‘, očito kao da ga je dvorio i svijeću mu držao kao svjedok, da je Blagoje Jovović pucao i ranio poglavnika NDH Antu Pavelića, iako nema vjerodostojnih, autentičnih dokaza o tome. Esencijalno, to je najobičnija politički i ideološki determinisana propaganda priča, bajka, izmišljotina i podvala lakovjernima.“ Ovo nikako ne može da napiše „magistar istorije“, jer to više priliči uličnom rečniku, naročito kada pominje dvorenje, sveću, izmišljotine i podvale!
Komentarisanje sličnih i brojnih Adžićevih konstrukcija odvela bi me daleko a to ne želim. Stoga smatram da je vreme za malu lekciju o metodologiji istraživanja i činjenicama o atentatu koje su napisali oni koji su bili dobro obavešteni.
Adžić pominje tvrdnje hrvatskog istoričara Hrvoja Matkovića objavljene u knjizi Povijest Nezavisne Države Hrvatske (Zagreb, 2002) da je atentat stvarni događaj: Pavelić je ranjen sa dva metka. A onda dodaje da Matković „nigdje ne pominje da je na Pavelića pucao Blagoje Jovović, niti da ga je on ranio, kao bilo ko da je to uradio od četničkih emigranata.“ Zaključak: iskusni Matković je svestan da se atentat stvarno zbio ali se nije upuštao u personalne podatke atentatora i njegovu ratnu prošlost!
Matkovića citira i Nevenko Bartulin u doktoratu branjenom 2006. godine (str. 413): „After an attempted assassination attempt (probably by the Yugoslav secret service) in 1957, Pavelić fled to Chile and then on to Franco’s Spain. He died in Madrid in 1959. See Matković, Povijest NDH, pp. 207-211.“
Drugi autor koje je po Adžiću koristan dokaz jeste Bogdan Krizman (diplomirani pravnik, doktor pravnih nauka) i njegova knjiga Pavelić u bjekstvu (Zagreb, 1986) u kojoj ne pominje izvršioca i političku prošlost atentatora. Zaključak: Krizmanova knjiga nije od koristi u ovoj raspravi.
Treći „izvor“ je Đurica Labović, visokopozicionirani pripadnik jugoslovenske obaveštajne službe, i njegova knjiga Pet hitaca u Pavelića (Beograd, 1992), koja, uzgred, ima grešku u samom naslovu. Moje poverenje u Labovićeva pisanija zasniva se na njegovoj knjizi o Veri Miletić (majci Mirjane Marković, udate Milošević) u kojoj tvrdi da je ona streljana na Banjici 1944. godine. Istorijski izvori prvoga reda (izveštaj Službe državne bezbednosti) kazuju da je streljana posle rata u Požarevcu! Zaključak: beskorisno pominjanje!
Četvrti „izvor“ je novinar Marko Lopušina i njegova dvotomna knjiga Ubij bližnjeg svog (Beograd, 1997). U pomenutoj knjizi nema ništa konkretno o atentatu na Pavelića! Ima, doduše, bezbroj priča koje običnom čitaocu raspiruju maštu. Zaključak: beskorisno pominjanje!
Adžić je samo delimično u pravu kada tvrdi da još uvek nisu dostupni relevantni izvori jugoslovenskih i republičkih organa, „kao ni izvori argentinskih vlasti, dokumenti stranih obavještajnih i drugih službi, itd.) o atentatu na Anta Pavelića“. Red je da prozborim i ja o tome, iz svog iskustva. Svojevremeno, dok sam pripremao rukopis doktorske disertacije, pregledao sam arhivsku građu u Ministarstvu inostranih poslova, i to onu koja se odnosila na sudbine sveštenoslužitelja Srpske pravoslavne crkve u ratnim i prvim posleratnim godinama. Tako sam, na primer, gledao izveštaj jugoslovenskog ambasadora u Americi Savice Kosanovića, iz juna 1946. godine, o njegovim razgovorima sa predstavnicima visokih državnih struktura o sudbini generala Dragoljuba Draže Mihailovića: Britance nije zanimala Mihailovićeva sudbina, Amerikanci su smatrali da suđenje treba biti fer! (Eh, da sam onda znao da pogledam i izveštaje jugoslovenske ambasade iz Argentine!)
Drugi koristan dokument poticao je iz leta 1945. godine. Radilo se o izveštaju vojnog predstavnika u Austriji u komandi anglo-američkih jedinica. Oficir je izvestio svoje nadležne u Beogradu da je saznao da se u jednom rimokatoličkom samostanu kraj Salcburga, u američkoj zoni, nalazi dobro prikriven Ante Pavelić. U toj arhivskoj građi nisam video ništa što bi ukazivalo šta je činjeno po toj stvari u potonjim danima i nedeljama! Kad sam četvrt veka kasnije poželeo da ponovo pogledam pomenute papire, video sam da su kutije dobro pročišćene, što mi je potvrdio i radnik u arhivu – pomenutih dokumenata nije bilo ali su u registru zalepljenom na kutiji ostale regeste. Tada sam shvatio da je poželjno kopirati sve ono što može da koristi u nekim drugim kasnijim naučno-istraživačkim radovima.
Tu lekciju primenio sam pre desetak godina, kada sam, došao do četiri fascikle dokumentacije čiji se sadržaj odnosio na život i delatnost Krunoslava Draganovića, rimokatoličkog sveštenika i tvorca takozvanih „pacovskih kanala“. (Da u tim fasciklama ima ponešto i o odnosu Draganovića i Pavelića tokom poslednjih godina poglavnika poznato je i saradnicima jevrejskog centra o holokaustu čije je sedište u Beču!)

Kako su tvrdili Džon Loftus i Majk Arons (Pacovski kanali, razna izdanja), iza operacije „pacovski kanali“ stajao je Vatikan to jest Sveta Stolica, verovatno i Angloamerikanci, kojima su nacisti i ustaše mogli poslužiti u budućem sukobu sa Sovjetskim Savezom. Najvažnije saznaje u pomenutoj knjizi tiče se Pavelićevog dosijea, (i ne samo njegovog, već i Draganovićevog, Artukovićevog i drugih ustaških glavara) koji su ustrojili Amerikanci a koji su autori pregledali tokom rada na rukopisu i dali konkretne arhivske signature!
Dokumentovano je da je Andrija Artuković imao veze sa britanskim službama uspostavljene neposredno pre atentata na kralja Aleksandra Karađorđevića u Marseju 1934. godine, a pokidane pred njegovo izručenje Jugoslaviji odnosno Hrvatskoj 1986, kako bi u Zagrebu proživeo poslednje dane!
Avro Manhatan svojim knjigama (Terror over Yugoslavia, London, 1953; i Catholic Terror Today, London, 1969), uvrstio se među dobre poznavaoce novije istorije Vatikana i Rimokatoličke crkve, tvrdio da je Draganović nabavio pasoš Crvenog krsta Paveliću, pratio ga do Argentine i s njim proveo narednih godinu dana. Uzgred, Manhatan je u ratnim godinama bio blizak britanskim obaveštajnim službama!
Robert B. McKormik, američki istoričar, u knjizi Croatia under Ante Pavelić – America, the Ustaše and Croatian Genocide in World War II (London – New Jork, 2014) istraživao je, pored ostalog, i sudbinu ustaškog zlata u kontekstu poratne poglavnikove sudbine pa je, koristeći bogatu literaturu i arhivske izvore, prvenstveno angloameričke provenijencije, o rezultatima svojih saznanje posvetio 20-tak strana (164–184). Ne želim da citiram MakKormikove rečenice, navodim da mu je o atentatu kazivao lično Srećko Pšeničnik, jedan od Pavelićevih zetova. Uostalom, ako mi Adžić ne veruje, neka nabavi pomenutu knjigu i prelista pomenute strane! Uzgred, pominje šest metaka od kojih su dva pogodila – jedan između prvog i drugog pršljena. Znači, Đurica Labović (sa tvrdnjom o pet metaka) nije merodavan kao Adžićeva podrška!
Još jedan (angloamerički) profesionalni istoričar pisao je o Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, zločinima i zločincima, posebno o životopisu Pavelićevom. Ne bi o detaljima osim što dajem podatke: Rory Yeomans, Visions of Annihilation: The Ustasha Regime and the Cultural Politics of Fascism, 1941–1945., Pittsburgh/USA, 2013.
Postoji u srpskom jeziku izreka: „Kruži kao kiša oko Kragujevca“. U konkretnom slučaju, Adžić je izbegao da pomene dvojicu autora o Jovoviću i Paveliću koje sam naveo kao korisne za raspravu o temi atentata: Milorad T. Ćulafić, Argentinski osvetnici – Atentat na Antu Pavelića, Beograd, 2016. Pomenuta knjiga (strane 143–144) zavređuje pažnju jer donosi činjenice vezane za nekoliko dana posle atentata a potiču iz direktnih razgovora Pavelića sa argentinskim novinarima. U knjizi su objavljeni i fotografije ondašnjih dvojice novinara sa poglavnikom i njihovi tekstovi (str. 141–143)!
Ako je Ćulafić Srbin, što bi se moglo okarakterisati kao pristrasnost, red je da navedem i jednog Hrvata, radi ravnoteže: Pero Zlatar, Meta poglavnik: Živ ili mrtav, Zagreb, februar 2010 (drugo izdanje ima izmenjen naslov: Meta Pavelić: Živ ili mrtav, Gornji Milanovac, 2010). Te godine započeli su i pregovori o snimanju dokumentarne serije za Hrvatsku radio televiziju koja bi se temeljila na pomenutoj knjizi ali se sagovornici nisu dogovorili.
Zlatar je prvo izdanje štampao u tri dela u tiražu od 90.000 primeraka. Vredno je pomena da nijedan kritički tekst o sadržaju nije objavljen u zagrebačkoj štampi!
Biografija i poznate aktivnosti ovoga čoveka zaslužuju poštovanje, naročito zbog iskrenosti u svedočenjima o ljudima iz vlasti, diplomatije, obaveštajnim službama (koji su, uzgred da dodam, i inicirali pisanje knjige). Znatan deo toga opisao je u pomenutoj knjizi!

„U njoj ćete naći temeljito ispričanu sagu o jugoslovenskoj i hrvatskoj svevidnoj tajnoj policiji, koja je bila duboko uvučena u sve društvene pore, i o njenim glavešinama, prekaljenim ratnicima poput Aleksandra – Leke Rankovića, Ivana – Steve Krajačića, Srećka Šimurina, Slobodana – Krcuna Penezića, Antona – Tonija Kolendića, Slobodana – Uče Krstića, Boška Vidakovića, Dalibora Jakaše Maljčika, Veljka Drakulića, kao i više poglavlja o Pavelićevim i Titovim diplomatama među kojima ovdje iskaču ustaša, glasoviti kardiolog Branko Benzon, prvi poslanik Nezavisne Države Hrvatske u Berlinu, i komunisti, Srbin Slavoljub Đera Petrović, ambasador, i Hrvat, Sinjanin Predrag Grabovac, prvi savjetnik u ambasadi u Buenos Ajresu, iz burnih dana kada se dogodio pokušaj ubistva Ante Pavelića, 10. IV. 1957., ispred kuće u predgrađu Lomas del Palomaru, poslije kojeg je svijet napokon saznao za mjesto njegovog boravka, i nakon što je potom upućen zahtjev jugoslavenske vlade vladajućoj argentinskoj vojnoj hunti za ekstradiciju…“
Zlatar dodaje da su tih godina u Argentini delovale tri službe (jugoslovenska, hrvatska i srbijanska) radi praćenja svojih sunarodnika. Svoju priču potkrepio je brojnim imenima ličnosti iz različitih službi sa kojima se sastajao, čak i iz izraelskog Mosada (Issar Harel), nekolicini je iz opravdanih razloga dao izmišljena imena.
Zlatar je tri puta odlazio u Argentinu, u Buenos Ajres, prvi pu sredinom sedamdesetih godina, obišao nekadašnje poglavnikovo prebivalište: „U Mar del Plati našao sam se i s atentatorom Blagojem Jovovićem. Razmetljiv i iznimno samohvalisav predao mi je rukopis svoje knjige u kojoj je, iz osobnoga četničkoga kuta viđenja, pomno opisao od A do Z sve od trenutka kad je došao na pomisao da ubije Antu Pavelića pa do konačnog čina u parku u otmjenome predgrađu Lomes del Palomaru…“
Desetak godina kasnije, neko je objavio Jovovićev rukopis na srpskom i engleskom jeziku. U želji da sazna kako je do toga došlo i o drugim detaljima o porodici Pavelić, sastao se u Zagrebu, sredinom 2007. godine, sa Mirjanom Pšeničnik, rođenom Pavelić, poglavnikovom kćerkom. Ništa novo, međutim, nije saznao osim da je odavno prekinula kontakte sa sestrom i bratom!
Pretposlednja rečenica u knjizi glasi: „Sve ovo sam opisao hladne glave iznoseći činjenice iz kojih će čitatelj sam izvući zaključke.“ Šta posle kazati!?
I na kraju, da zaključim: nije mi stalo da pročitam (eventualnu reakciju) doktoranda Novaka Adžića jer nas dvojica ni u čemu nismo u istoj ravni!

PS: Na kraju svoje prve reakcije preporučio sam Adžiću odlazak u Zagreb. S obzirom na to da se nije direktno izjasnio već je istakao svoje poreklo i nacionalno osećanje, ovaj put nudim dobronameran savet. Za odobrenu temu doktorata predlažem da koristi dosijea Sekule Drljevića i Savića Markovića (koje su stvarale jugoslovensko-kraljevska, nemačka, ustaška i jugoslovensko-komunistička obaveštajna službe – eno ih u Zagrebu). Imam ih u kopijama kao što imam i sve knjige pominjane u ovom reagovanju. I listam ih ponekad! Uzgred da dodam, u ličnoj biblioteci imam i memoare poglavnika Ante Pavelića, Eugena Dide Kvaternika, Vladimira Vladka Mačeka…, članke Vjekoslava Maksa Luburića…, kazivanja Peri Zlataru Mate Meštrovića pod naslovom U vrtlogu hrvatske politike, (Zagreb, 2003)!
PSPS: Ne dobih odgovor na pitanje da li da šaljem pomenute knjige u biblioteku Filozofskog fakulteta u Nikšiću!