• Колумне
• Култура

Нова премијера Градског позоришта из Подгорице, по тексту Стевана Копривице и Драгане Трипковић, „Бајку животом правимо“ (велика историјска сликовница), у режији Ферида Карајице

1 min read

5 година ‎ ИН4С

У нимало повољним друштвеним токовима због пандемије, који се рефлектују и на културна и позоришна збивања, Градско позориште је на великој сцени КИЦ-а „Будо Томовић“, по тексту Стевана Копривице и Драгане Трипковић, успјешно извело премијеру комада за дјецу „Бајку животом правимо“ (Велика историјска сликовница) у режији Ферида Карајице из Сарајева, глумца и редитеља, професора на ФДУ у Београду и на Цетињу

фото:Душко Миљанић

пише: проф. др Драган Копривица

У нимало повољним друштвеним токовима због пандемије, који се рефлектују и на културна и позоришна збивања, Градско позориште је на великој сцени КИЦ-а „Будо Томовић“, по тексту Стевана Копривице и Драгане Трипковић, успјешно извело премијеру комада за дјецу „Бајку животом правимо“ (Велика историјска сликовница) у режији Ферида Карајице из Сарајева, глумца и редитеља, професора на ФДУ у Београду и на Цетињу.

Аутора овог осврта концепт комада подсјећа на конструкцију поеме руског пјесника Њекрасова „Ко у Русији добро живи“, у којој руски мужици по Русији траже оног ко добро живи па се на крају испоставља да нико није ни срећан ни задовољан. У тексту коаутора, Копривице и Трипковићеве, указано је на данашње алијенирано вријеме, које нимало није бајковито, те јунаци комада за циљну групу младих из основне школе управо и постављају крунско питање кроз разна времена: има ли бајки и јунака из бајки…

Ово питање коаутори су вјешто „провукли“ кроз вријеме и простор тражећи одговоре од знаменитих личности наше историје и умјетности: Ивана Црнојевића, Његоша, Краља Николе, Блажа Јовановића и Драгана Радуловића.

Оваквом драмском шетњом кроз вјекове Копривица и Трипковићева су питање љепоте живљења у духу бајке правилно усмјерили као вид опомене и апел савременом друштву, у којем се нешто мора мијењати да би се и одрасли и дјеца враћали себи, уз неотуђиво право на бајковите садржаје, на маштаније, без чега живот нема заокружену и суштинску пуноћу.

Управо зато, „интервјуисани“ владари и пјесници у драми дају своја тумачења да ли је било бајки у њиховим епохама, а представа се уз едукативну страну претвара и у својеврсну педагошку поему, корисну за ширење сазнајног хоризонта младих, којима је и намијењена. По краљу Николи, како вели у бајци: „Историја је бајка, а бајка је и живот и историја“, па човјек има право и на бајку, али и да је ствара сопственом креацијом у сваком времену.

Једна од најљепших порука драмског штива Копривице и Трипковићеве је што је у контекст историјских личности укључен и, рекли бисмо, „наш човјек“, дивни пјесник и пјесник за дјецу, Драган Радуловић, уз чију поезију и поруке су одрастале многе генерације, и вољеле га као пријатеља дјеце на нашим и ширим просторима. Стога, као ехо читаве представе и остаје пјесма Драгана Радуловића и његова пјесничка „парола“ да млади јунак „неће да порасте заинат“, јер на тај начин чува оно најбоље у себи, чува дијете у својој психи и кад већ буде одрасла особа. Диван детаљ, који такође треба истаћи, је да су премијери присуствовали и чланови Драганове фамилије, син Огњен и супруга Марија.

Представом је потврђен закључак да „свако вријеме има своју бајку“ и да „бајку животом правимо“, због чега је цио комад обојен хуманистичком поруком да се треба вратити сопственој личности, и у већој мјери креирати бајковите тонове свакодневице.

Редитељ Ферид Карајица је углавном у доброј мјери дао допринос нивоу комада у цјелини, иако је један број шематизованих масовки прелазио у стереотип због механички режираних колективних сцена. Зато би “креативни неред” у неким тренуцима освјежио сценска дешавања, а изостао је и ефекат очекиване катарзе.

Карајица, који потписује и сценски покрет и кореографију, у сценску радњу је укључио инвентивно урађене лутке (комплименти Зорани Милошаковић Тасић за дизајн и израду) Ивана Црнојевића, Његоша, Краља Николе, Блажа Јовановића и Драгана Радуловића, уз фино синхронизоване и увјежбане сценске кретње, уз асистенцију вјештих аниматора, што је створило добар угођај на премијерном извођењу. Тим прије што су ликовима своје гласове надахнуто „позајмили“ Бранимир Поповић, Душан Ковачевић, Младен Нелевић, Жељко Цаја Радуновић и Дејан Ђоновић.

Посебну вриједност комада у цјелини, уз глумца Градског позоришта, Давора Драгојевића, представља нова глумачка постава, састављена од талентованих студената ФДУ на Цетињу, па су нова млада лица била и право освјежење доприносећи заокруженом позитивном дојму. Једино, што им се може приговорити, је да су на премијери били у “завади” с интонацијама пјесама, што је можда и резултат треме због професионалног наступа.

У улогама вила и вилењака играју: Даница Рајковић, Лара Драговић, Лазар Ђурђевић, Марко Рајковић, Мирјана Спаић, Павле Богојевић, Стефан Вуковић, Немања Тодоровић, Алекса Балевић, Кристијан Блечић, Маша Божовић, Милица Кекић, Уна Лучић и Огњен Секулић.

Уз све наведено, треба истаћи и да се Стеван Копривица, као озбиљан драмски писац, чувао сваке политизације драмског штива, чему се не могу одупријети неки данашњи драмски профитери, а свој допринос и на овом плану дала је коауторица Драгана Трипковић. А ово је од посебног значаја и због саме циљне групе, којој је педагошко-едукативно обојени комад за младе намијењен.

Све у свему, иако у неповољним друштвеним приликама због пандемије, Градско позориште је направило врло гледљиву представу, коју ће млади сигурно радо гледати, и из ње учити. А можда се и више враћати властитој емоцији, праву на бајковите визије стварности, уз већу посвећеност књизи, историји и упијању нових знања, овог пута и на љепши од оног учионичког, на позоришни начин. А кад се представа разигра током сљедећих извођења, укупни домети ће свакако бити још већи.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: