Нова књига Бориса Нада „Хиперборејско наслеђе“
1 min read
Издавачка кућа Пешић и синови недавно је објавила нову књигу Бориса Нада, под насловом „Хиперборејско наслеђе“.
Реч је о колекцији жанровски разноврсних текстова, писаних у форми есеја, расправа, каткад само белешки или кратких напомена с елементима фантастичне прозе, које повезује једна и јединствена тематска нит: митови о Хипербореји, хиперборејско наслеђе у најширем смислу, које се „попут реке понорнице“ (Драгош Калајић) појављује и нестаје на површини историје и у простору културе – по правилу, као „израз свести о кризи“ и „у раздобљу промене парадигме“. У питању је и својеврсна митологизација (пост)модерне културе или „повратак мита“, у смислу рехабилитације древних митолошких садржаја и њиховог поновног откривања.
Књига се састоји од укупно десет поглавља (или засебних целина), уз један додатак: разговор с писцем насловљен као „Вечност је на нашој страни“, који је с аутором водио Вукашин Лутовац. Књига је богато илустрована мапама, археолошким артефактима, уметничким радовима сликара као што су Всеволд Иванов (чија се слика налази на насловној страни) или Ајдан Унал, археолошким реконструкцијама и упоредним табелама, те на концу портретима аутора који су се раније бавили овом темом.
У есеју „Есхатолошке драме и тајне истине“, Филип Роговић на следећи начин представља аутора „Хиперборејског наслеђа“:
„Увид у његове раније радове открива мислиоца који се напаја на изворима традиционалистичког погледа на свет – не у неком приземном и банализованом, десничарско обојеном идеолошком виду, већ у далеко ширем, далекосежнијем осећају света, и човекове улоге и судбине у њему. Ослањајући се, у основи, на радове теоретичара и езотеричара као што су Јулијус Евола, Рене Генон и Драгош Калајић, Над прихвата и развија уверење да човечанство није на путу прогреса и еволуције, већ на силазном путу, путу регреса и инволуције, да се удаљава од свог изворног и исконског, идеалног облика, и од свог духовног центра, и да је, најзад, модерно доба, чији смо житељи, управо неминовни врхунац деградације, „доба потпуног губитка центра“, који ће човеков пад довести до неминовног краја, и тако омогућити отпочињање новог временског и историјског циклуса…“
Текст „Хиперборејци“ представља кратки мото и увод у ову књигу: „Негде у тами Севера, међу иним земљама и народима, почивала је и Хипербореја – невидљива, друга отаџбина. Ка њој су сви тежили; не само поларни путници и истраживачи него и читави народи. Тамо где су све могућности исцрпљене, враћамо се исходишту, почетку. Отуда је освојити Пол или изнова пронаћи Хипебореју – земљу с оне стране северног ветра – могло постати равно откривању изгубљеног животног смисла..“
Есеји „Хиперборејско наслеђе“ и „Хиперборејски митови“ посвећени су евокацијама ове митске земље, и то у првом реду као делу ширег покрета који дубоко обележава културу модерног доба, али и сеже много даље у прошлост: тема Хипербореје јавља се не само „у форми поетских и књижевних дела (Пиндар, Хесиод, Црњански…), или историја каква је Херодотова, у географији Ератостена и Плинија Старијег“, већ „и у облику научно засноване и научним чињеницама чврсто поткрепљене теорије о „арктичком пореклу човечанства“ (Б. Г. Тилак). Коначно, овај мотив се упорно појављује и у разнородним традицијама на многим континентима, у култовима религијама и светим књигама, па и у фолклору различитих (не само индоевропских) народа. Све то чини „хиперборејску теорију“, која није теорија у научном смислу, него пре један прегршт (мета)историјских интуиција и знања, скривена истина или „откровење“…
