Нова књига Бориса Нада „Хиперборејско наслеђе“

Издавачка кућа Пешић и синови недавно је објавила нову књигу Бориса Нада, под насловом „Хиперборејско наслеђе“.

Реч је о колекцији жанровски разноврсних текстова, писаних у форми есеја, расправа, каткад само белешки или кратких напомена с елементима фантастичне прозе, које повезује једна и јединствена тематска нит: митови о Хипербореји, хиперборејско наслеђе у најширем смислу, које се „попут реке понорнице“ (Драгош Калајић) појављује и нестаје на површини историје и у простору културе – по правилу, као „израз свести о кризи“ и „у раздобљу промене парадигме“. У питању је и својеврсна митологизација (пост)модерне културе или „повратак мита“, у смислу рехабилитације древних митолошких садржаја и њиховог поновног откривања.

Књига се састоји од укупно десет поглавља (или засебних целина), уз један додатак: разговор с писцем насловљен као „Вечност је на нашој страни“, који је с аутором водио Вукашин Лутовац. Књига је богато илустрована мапама, археолошким артефактима, уметничким радовима сликара као што су Всеволд Иванов (чија се слика налази на насловној страни) или Ајдан Унал, археолошким реконструкцијама и упоредним табелама, те на концу портретима аутора који су се раније бавили овом темом.

У есеју „Есхатолошке драме и тајне истине“, Филип Роговић на следећи начин представља аутора „Хиперборејског наслеђа“:

„Увид у његове раније радове открива мислиоца који се напаја на изворима традиционалистичког погледа на свет – не у неком приземном и банализованом, десничарско обојеном идеолошком виду, већ у далеко ширем, далекосежнијем осећају света, и човекове улоге и судбине у њему. Ослањајући се, у основи, на радове теоретичара и езотеричара као што су Јулијус Евола, Рене Генон и Драгош Калајић, Над прихвата и развија уверење да човечанство није на путу прогреса и еволуције, већ на силазном путу, путу регреса и инволуције, да се удаљава од свог изворног и исконског, идеалног облика, и од свог духовног центра, и да је, најзад, модерно доба, чији смо житељи, управо неминовни врхунац деградације, „доба потпуног губитка центра“, који ће човеков пад довести до неминовног краја, и тако омогућити отпочињање новог временског и историјског циклуса…“

Текст „Хиперборејци“ представља кратки мото и увод у ову књигу: „Негде у тами Севера, међу иним земљама и народима, почивала је и Хипербореја – невидљива, друга отаџбина. Ка њој су сви тежили; не само поларни путници и истраживачи него и читави народи. Тамо где су све могућности исцрпљене, враћамо се исходишту, почетку. Отуда је освојити Пол или изнова пронаћи Хипебореју – земљу с оне стране северног ветра – могло постати равно откривању изгубљеног животног смисла..“

Есеји „Хиперборејско наслеђе“ и „Хиперборејски митови“ посвећени су евокацијама ове митске земље, и то у првом реду као делу ширег покрета који дубоко обележава културу модерног доба, али и сеже много даље у прошлост: тема Хипербореје јавља се не само „у форми поетских и књижевних дела (Пиндар, Хесиод, Црњански…), или историја каква је Херодотова, у географији Ератостена и Плинија Старијег“, већ „и у облику научно засноване и научним чињеницама чврсто поткрепљене теорије о „арктичком пореклу човечанства“ (Б. Г. Тилак). Коначно, овај мотив се упорно појављује и у разнородним традицијама на многим континентима, у култовима религијама и светим књигама, па и у фолклору различитих (не само индоевропских) народа. Све то чини „хиперборејску теорију“, која није теорија у научном смислу, него пре један прегршт (мета)историјских интуиција и знања, скривена истина или „откровење“…

„Тајна неолитских цивилизација“ осветљава једну од запостављених тема: порекло неолитских цивилизација Подунавља које су хронолошки претходиле цивилизацијама Блиског истока, и одакле потиче најстарије нама познато писмо: винчанско, за које Радивој Пешић тврди да је најстарије линеарно писмо и да се из њега изводе многа потоња. Подунавље је, како наводи и једино словенско самопредање о пореклу („Хроника о минулим временима“) и прапостојбина Словена.

Агарта је мит који допире на Запад захваљујући делу „Мисија Индије“ Сен Ива од Алведра и делу Фердинанда Осендовског „Звери, људи и богови“. То је индуистички и ламаистички мит о подземном краљевству и тајанственом Краљу света, скривеном дубоко у утроби Земље. За француског метафизичара Рене Генона, то је духовно средиште човечанства, његов скривени спиритуални центар који утиче на збивања на површини Земље.

Према неким истраживачима, Агарта је исто што и Асгард – боравиште богова из скандинавске митологије. Асгард је наводно и престоница Сармата-Роксолана.

У поглављу „Атлантида – царство сенки“ аутор се осврће на један од важних митова који подсећа на онај хиперборејски – мит о Атлантиди, о којој нас, међу осталим, извештава Платон. У питању је „Пространо острво, или можда чак континент, које напречац израња из зеленог мора, из џиновског светског Океана с оне стране Хераклових стубова, како би, исто тако неочекивано, једног дана у њему потонуло. То се десило у неко неодређено, далеко време; његова пропаст, према Платону, пада у годину 9.600 пре Христа.“

Његови становници су „људи-богови“, поморци и колонизатори пристигли са Запада, како би, током неке давне апохе протоисторије, колонизовали Европу, Африку и Азију, и то смером северозапад-југоисток. Неке индиције указују на то да је реч о кромањском човеку, који се појављује из археолошког „ниоткуда“, а ова колонизација се по свему судећи одвија током неолита.

Келтска легенда о Гралу, према овом аутору, има несумњиво хиперборејско, поларно порекло: у питању је легенда о крвној освети и сећању крви. Осветник из гралске легенде је уједно и обновитељ – онај који ће излечити „болесног краља“ и обновити опсутошено краљевство.

Односе између Хипербореје и Атлантиде, северног и западног палеоконтинента, „Источних“ и „Западних Хиперборејаца2 разјашњавају „Напомене о Хипербореји“, враћајући нас тајанственом „зрачењу Севера“, оном које допире са крајњег севера евроазијског континента.

Завршно поглавље посвећено је оси Исток-Запад, који „припада историји и њеним контигенцијама“. Насупрот томе, „Оса Север–Југ остаје вертикална оса историје и сакралне географије.“

И даље: „Значај осе Север–Југ, као у нашој епохи, може бити помрачен, потиснут, али он тиме не постаје мање реалан, ни мање битан.“ Овде није у питању поларна сучељеност, која има праисторијски и метаисторијски значај, већ динамичан однос, везан за дневну путању Сунца. Додири и сукоби Истока и Запада зато представљају фундаменталну тему историје, коју аутор настоји да прати у завршном поглављу ове књиге.

Садржај:

Хиперборејци,
Хиперборејско наслеђе,
Хиперборејски митови,
Тајна неолитских цивилизација,
Повест о Агарти,
Асгард – Град богова,
Атлантида – Царство сенки,
Тајна Грала – Сећање крви,
Напомене о Хипербореји,
Исток и Запад,
Вечност је на нашој страни,
Белешка о писцу.

Извор: art-anima.com

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: