Нова јама за свештенике? Црногорски грађански догматизам под маском европејства

Умјесто истинског суочавања са проблемима који потресају друштво – од организованог криминала и корупције до институционалне парализе – неки центри моћи у Црној Гори поново су се окренули најстаријем методу скретања пажње: нападом на Српску православну цркву.

Недавне бесједе митрополита Јоаникија и митрополита Методија, у којима су подсјетили на страдање српског народа и трагичне историјске парадоксе, изазвале су лавину реакција – не због аргумената, већ зато што долазе од свештених лица. Умјесто јавне расправе, дочекане су репресијом: покренути су тужилачки поступци, док су медијски и НВО кругови почели организовану кампању етикетирања и дискредитације.

Уз подршку појединих гласила и друштвених актера блиских бившој власти, владике се оптужују за „величање четништва“, а СПЦ се представља као реметилачки фактор у „мултикултурној и грађанској“ Црној Гори. Тиме се наставља давно започета дехуманизација вјерског и националног идентитета српског народа, под изговором борбе за европске вриједности.

Историјски ревизионизам – дозвољен када иде у правцу романтизације усташких идеолога или игнорисања комунистичких злочина – постаје проблем тек када неко из СПЦ покуша да објасни други угао. Помен жртвама комунистичког терора, подршка српским официрима из Другог свјетског рата или критика Тита, одмах се квалификују као говор мржње и покушај „фашизације друштва“.

Овакви двоструки аршини отварају опасан преседан: да ли се враћамо времену када је другачије мишљење било довољно за осуду, а молитва за страдале – разлог за репресију? Да ли је дозвољено сјећање само на једне жртве?

Медијска и НВО структура, коју чине добро позната имена транзиционе сцене, сада дјелује координисано – од портала до „аналитичара“, од невладиних активисткиња до бивших функционера тајне службе. Циљ је јасан: истиснути Цркву из јавног простора, ућуткати историјску свијест, а вјернике поново гурнути у позицију грађана другог реда. 

Поред опозиције која је одавно носи у себи екстремистичке елементе, заједно са својим гласноговорницима из цивилног и медијског сектора, из редова власти – умјесто да одговоре на озбиљна питања о тешкој економској ситуацији, институционалном вакууму и безбједносним пријетњама, окрећу се реторичким удаљавањима од „попова“ и агресивном позивању на секуларизам. Али секуларна држава није држава без вјере – нити без права на историјски став. Тако је на примјер премијер Милојко Спајић с дозом невиђене ароганције, поручио: „Не примам савјете од попова по питању историје и политике, финансија, економије, спорта, музичког, физичког…“ Оваква изјава, дубоко презривог карактера, представља не само напад на појединачног епископа већ на институцију која вијековима чува идентитет, културу и духовност већинског народа у Црној Гори. Ради се о отвореном исказу нетрпељивости према СПЦ, чији је улог у очувању националне свијести и историјског памћења немјерљив.

Ово није само спор око прошлости – ово је борба за право на памћење. А када памћење постане непожељно, онда се свака ријеч која подсјећа на истину доживљава као пријетња. И зато је питање данас врло просто и дубоко болно: ко заиста жели да, у име лажног мира, – макар и фигуративно – поново баца свештенике у јаме?

Прочитајте ЈОШ:

Бојовић: Противници СПЦ и њеног јединства не мирују

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: