Nova čitanja djela Vladete Jerotića

Privilegovani savremenici Vladete Jerotića imali su jedinstvenu mogućnost da, sem što su uživali u njegovoj raskošnoj misli čitajući njegova dela, i prate profesorova obraćanja na njegovim brojnim predavanjima. On je ovom načinu komunikacije sa svojim poštovaocima poklanjao znatnu pažnju. Kako je vreme odmicalo, sve češće je bio među svojom publikom, sve duže ostajao za govornicom, sve probranije misli je sa njima delio. Time se bavio do poslednjih dana, u svojim dubokim devedesetim godinama, koncentrisano i posvećeno, sa dubokom naklonošću i razumevanjem za interesovanja svojih vernih slušalaca.

Takav odnos između pisca-stvaraoca i njegovih pratilaca, redak je na našim prostorima. Međutim, posle njegove smrti, ostalo je pisano  delo – na hiljade stranica ispisanih na brojne teme – što je, upravo zbog Jerotićevog aktivnog stava prema čitalačkoj publici, uslovilo i pokušaj iznalaženja načina da se ono približi savremenom čitaocu. Naime,  Vladeta Jerotić je bio sasvim nesvakidašnja ličnost i pojava u savremenoj srpskoj kulturi i to po više osnova. Njegova interesovanja, i stručna i ona za koja nije imao formalnog obrazovanja, bila su šira nego bilo koga savremenog intelektualca, dok je množina njegovih radova prevazišla broj radova i vrlo plodnih srpskih stvaralaca.

U pokušaju ovladavanja tim obimnim i kompleksnim poslom, prvo se nalazimo pred pitanjem oblasti kojima se Vladeta Jerotić bavio. Po obrazovanju lekar, sa stručnim usmerenjem neuropsihijatra, Jerotić je bio sasvim upućen i u religijska pitanja, najviše hrišćanske vere, ali sa dobrim uvidom i u islam i judaizam. Treća njegova velika oblast istraživanja bila je književnost, kojoj je posebno posvetio poslednje decenije svog života.

Da bi situacija bila zamršenija, Jerotić je tokom svog višedecenijskog rada (više od sedamdeset godina je aktivno objavljivao svoje studije, oglede, eseje, prikaze, publicističke priloge) svoju bibliografiju popunio sa više stotina tekstova. Od njih znatan broj je uvršćen u gotovo osamdesetak Jerotićevih knjiga, dok je ne tako mali broj ostao zaboravljen po raznorodnim publikacijama u kojima  je štampan. Pored toga, dosadašnji prikazi, tumačenja i slične analize Jerotićevog dela su baš iz navedenih razloga bili retki i sporadični. Naime, bilo je ličnosti koje su širinom svojih interesovanja mogle da priđu delima ovog autora, ali niti jedna koja bi imala njegovu upućenost i obuhvatnost.

Međutim, mudar kakav je bio, i u stvarima ovog sveta, Jerotić nas ni u ovom poslu nije ostavio bez usmerenja. Naime, posle osnivanja svoje zadužbine, 27. marta 2007. godine , on je većinu  od svojih angažovanja usmerio na njen rad. Među njima je bio i onaj deo koji je obuhvatio vreme posle njegovog upokojenja. U tom smislu ostavio je konkretne obaveze, najpre u objavljivanju rukopisa koje je predvideo posthumno za štampu.

Kada se danas pogleda taj Jerotićev zavet, odnosno obaveza koju je ostavio svojoj zadužbini, jasno je da je želeo da svoj opus obogati tekstovima koji će ga predstaviti iz jedinstvenog ugla, do tada nedovoljno uočenog. Jer, mada je bio vrlo posvećen, ne samo po prirodi svoga posla kao najpre aktivni neuropsihijatar, a zatim pažljiv i mudar savetodavac brojnih svojih, neretko značajnih savremenika, sam Jerotić ostajao je van domašaja ne samo kao privatna ličnost, već i kao čovek svakodnevice. Sem toga, njegov relativno dug život, bogatstvo susretanja i posete brojnim značajnim mestima ovde i u svetu, očekivano su se odrazili i na samu ličnost dragog profesora koja je retko kome bila poznata i dostupna. Prema tome, dnevnički zapisi iz dečaštva i rane mladosti, kao i višedecenijski dnevnik snova, koje je zaveštao da Zadužbina objavi po njegovoj smrti, rečit su dokaz da je svojim poštovaocima želeo da prikaže, konačno, i samog sebe.

U tom smislu, Zadužbina Vladete Jerotića je u ove dve godine objavila, kako je poznato, Jerotićev Dnevnik, a za štampu je pripremljen njegov dnevnik snova, praćen, po profesorovoj želji i komentarima kompetentnih savremenika – Žarka Trebješanina i Bojana Jovanovića. U ovom periodu je, takođe, objavljena i Spomenica Vladeti Jerotiću, koja sadrži njegovu autobiografiju i bibliografiju, kao i tekstove koje su mu posvetili njemu bliski ljudi i saradnici, sa prilozima u vidu porodičnih i ličnih fotografija. Nema sumnje, stoga,  da će jedna ovakva građa biti plodonosna za približavanje kompleksnoj ličnosti jednog od najznačajnijih srpskih intelektualaca i stvaralaca našega doba.

Kako se još približiti Jerotićevom delu u pokušaju njegovog tumačenja i prilagođavanja novim čitaocima? Poznato je, naime, da je, posebno u drugom delu svog stvaralaštva, svoje knjige uobličavao na osnovu studija i tekstova koji su nastajali, raznim povodima, u jednom istom vremenskom periodu. To bi značilo da su pojedini tekstovi bili i van uvek izuzetno primamljivih naslova, odnosno da je tek nekoliko njih bilo tematski usklađeno. Već tokom Jerotićevog života, strogo tematski su uobličene neke od njegovih knjiga, u ediciji pod nazivom Jerotić o…, sa čime se nastavilo i u narednom periodu. Na ovaj način Jerotićevo delo se može preglednije sagledati i, posebno u oblasti psihijatrije i psihologije, imati i svoj praktičniji smisao.

Pored toga, ovako se može doći i do značajnih otkrića, kakvo je vezano za tematsko okupljanje Jerotićevih studija iz srpske književnosti, pod naslovom Od Save do Pavla, objavljeno posthumno. U ovoj svojevrsnoj istoriji srpske književnosti našle su se studije, ogledi, razgovori i ostali Jerotićevi tekstovi o tačno pedeset srpskih  pisaca. Protkana Jerotićevim patografskim istraživanjima, uz sveprisutnu religioznu notu, ova knjiga je jedinstvena u savremenoj srpskoj književnoj istoriografiji.

Knjiga Od Save do Pavla je rezultat jednog sumarnog pogleda u oblasti koja je Jerotiću bila po obrazovanju najnepristupačnija, odnosno kojoj je prilazio uglavnom na osnovu ličnog utiska. Tek možemo pretpostaviti kakvi će rezultati biti pred nama kada se na sličan način okupe i sumiraju njegovi radovi iz drugih, Jerotiću bližih oblasti, medicine i hrišćanske religije, kojima se bavio sa izuzetnom stručnom spremom i posebnom obaveštenošću i još posebnijom ličnom strašću.

Stoga Zadužbinu Vladete Jerotića, u ovom smislu, očekuju značajni zadaci uobličavanja u antologijske knjige autorovih radova sa temama, na primer, iz strane književnosti, ili sa temama znamenitih filozofa u njegovom delu, i brojnim drugim koje će se otkrivati tokom analitičkog pristupa kompleksnom delu Vladete Jerotića. Ovome treba dodati i kompleksan rad na rukopisnoj građi koja se čuva u Zadužbini Vladete Jerotića.

Na ovaj način ličnost i delo Vladete Jerotića biće pristupačno, pa, zašto to ne reći, i privlačno, a što će omogućiti i njegov blagorodni uticaj, što je, to možemo zaključiti, i bio misionarski cilj dragog profesora, i generacijama koje nisu imale tu privilegiju da budu njegovi savremenici.

(Izvor: Politika)