Nole nepobjedivi – Srpska će se deca smejati a korona i svi njeni sojevi i nesoji će isčeznuti

Piše: Aleksandar Cvijić

Poznata je anegdota o odgovoru Meše Selimovića na pitanje zasto se izjašnjava kao Srbin. Kada je, u drugoj polovini dvadesetog veka Meša, gotovo proročki, na pomenuti upit organizatora iz Zagreba odgovorio rečima “Do 1941. sam se osećao Srbinom, a nisam se pitao zašto. Od 1941. znam zašto sam to.”, malo ko je mogao da pomisli da će ponovo doći vreme u kojem će breme srpstva biti podjednako teško.

Narod, koji je iz oba svetska rata izašao pobednički i hrabro, sa milionima kostiju usađenih u temelj otadžbine, koju deceniju od tog pitanja, našao se prokazan i napadnut od koalicije svojih nekadašnjih saveznika i večitih protivnika.
No, nisu ekonomske, političke i na koncu vojne represalije bile sve što je zapadni svet, zajedno sa svojim satelitima, spremio za nas.
Sport, kao važan segment našeg društva, sve od njegovog modernog razvitka do danas, morao je takođe biti pogođen sankcijama.
Luda i nezaboravna je navodna izjava jednog političkog dužnosnika, koji je, u bujanju vrednosti zapadnoga sveta, prozborio da se srpska deca više smejati neće. To je nesporno značilo da se srpskom narodu mora oduzeti svaka radost, jer onaj ko od deteta može da ukrade osmeh, teško da će bilo šta kome ostaviti. Tako su i sportisti sankcionisani, vraćani sa velikih takmičenja, sprečavani da donesu osmehe našoj deci, te upišu svoja imena na pehare širom sveta. No, sve to beše kratkog daha, srpska se trobojka ubrzo počela vijoriti na jarbolima sportskih borilišta, a svetske, evropske i olimpijske medalje da pristižu iz godine u godinu.
Taman smo počeli da zaboravljamo na sve ono manje dobro iz prošlog veka, jer kao narod koji lako zaboravlja, valjda tako jedino i uspevamo da prevaziđemo dosadašnju sudbinu, kada nam se pojavio momak sa reketom u ruci. Dan po dan, godinu po godinu, od boljeg je postajao bolji, te je, do trenutka kada više nije postojao bolji od kojeg boljim treba postati, našu zastavu poneo u svaki kutak sveta na koji je kročio.
Danas, momak čije ime više nije nepoznato ni onima koji su sa sportom isključivo na Vi, poput svojih sunarodnika i kolega iz devedesetih godina prošlog veka, stoji u političkom limbu vlasti države, čiji je turnir uzdigao na visine na kojima nikada nije bio, te proživljava sudbinu svih onih koji su decenijama plaćali cenu slobodarskog duha i volje da se izbore za vrednosti koje su ih satkale.
Novak Đoković će, uvereni smo, trajati godinama. Korona, njeni sojevi, ali i nesoji će, kad tad, morati da iščeznu.
Možda će nekim novim generacijama tenis, sport, pehari biti nešto manje važni, nedovoljno dostojni njihove pažnje, ali će uvek, pa i tada ostati reči našeg Njegoša: „Blago onom ko dovijeka živi, imao se rašta i roditi!“.