Ноћ вештица на светога Луку
Мишо Вујовић
Пише: Мишо Вујовић
Е нема нас модернијих нигде под капом небеском. Све се за нас лепи ко за добро испран мозак. Само у празној или запуштеној души као у необрађеној и запарложеној њиви свакакав коров буја. Понашамо се као гладне свиње које рију једнако и по песку и по ораници.
Колико ономад педерима и лезбејкама смо разваљивали лобање на паради поноса. Само за годину смо све у мозгу преломили прихватајући их оберучке као најрођеније. Они су кочоперно шетали кревећећи се и показујући сву бол сопствене изопачености. Нико ни обрву није подигао. Чак ни они што су покушали да организују породичне шетње, али су и њих пацификовали.
Колико је кратак пут од искључивости до опште прихватљивости са тенденцијом одушевљења. Једноставно смо лепљиви за све што је туђе. Дај да лизнем, узми гриз, штрбни мало, зграби све…
Против сам сваког насиља. Највише менталног, јер физички убији се брзо зацеле – ментални никада. Али већину нико и не пита да ли су јој права угрожена?
Од етничке до сексуалне свака мањина је привилегована и опремљена разним механизмима заштите. Као Словенија у СФРЈ. Већине се сете само пред изборе, али их нико и не пита што не разликују радне дане од викенда.
Духовници су неподељени у оцени да се нечастиви увек у најлепше ‘аљине облачи и да нема човека који бар једном није загризао јабуку греха. Али проблем пада је решив ако смо јаки и спремни да устанемо и савладамо своје страсти. Међутим невоља настаје ако нам тај пад или посртање прија.
“ Слатки грех “ , рекла би благочестива Фактета.
Е то је разлог што смо као маса у колективном понирању или сурдукњивању, како би то назвали у покојном Бермудском троуглу који покушавају, отварањем “Грмеча” да оживе вештачким дисањем. Нажалост нема више тих финих пијанаца и боема који су удахнули душу сваком простору у ком су се нашли. Некада је цела кафана полемисала пленумски. Коментарисало се гласно све од лепих ногу до високе политике. Колико је таквих седељки преточено у колумне. Туре и речи су летеле од стола до стола. Данас седе ко у затвору. Једу и сурфују по интернету, нико да гукне а камоли да проговори. Обистиниће се слутња Бране Црнчевића “да ће једног дана човек човеку бити ништа”!
Kafana“Mornar“je preživela,znate to,postovani iz bzrmudskog trougla.