Noć skuplja decenije (jedno(zlo)činka o nezavisnosti) (VIDEO)

Ova je drama, gospodo, trebalo da bude napisana u deset činova, gdje bi svaki čin predstavljao po jednu nezavisnu i suverenu godinu postojanja Crne nam Gore, ali su mi usred pisanja javili da će me otpuštit s posla ako ne dođem na proslavu na trg, pa sam, evo, morao da je skratim. A posle, mislim se, i nije neka šteta što će ostat tek jednočinka. Viđeću sa Žutim da je umjetnički svede u nešto himnično, pa da je pjevamo na sledeću feštu. Ionako smo kratki s pjesmama.

Lica:

FRANTIŠEK LIPKA, carski somelijer

FIJIP VUJANOVIĆ, valjda predsjednik

(Noć. František i Fijip sjede za trpezom u rezidenciji. Morača zlokobno huči napolju. Pred njima su jela sve ljepše od ljepšeg, no František je vidno neraspoložen.)

FRANTIŠEK: Gospon Fijip, zar baš više nema ni kap onog ljepog vina od prije deset godina?

FIJIP: Nema, djuže Fjantišek. Popili gjađani onomadne kad su pjovalili u podjum Pjantaža. Vele, piju zbog pjoslave nezavisnosti, te ih mojadoh pomilovat. Ali obeća je Veselin da će sjedit Pjantaže čim mu dođu neki pajtneji iz Italije. E sad, ako je on laža, lažem i ja tebe. A bjzo ćemo viđet, sa’će on.

FRANTIŠEK: O gospon Fijip… hik… pa zar je red da svi tako kasne? Zar sam se ja mislil toliko kad sam zatvaral biračka mjesta prije deset godina? Jok! Ja sam to hitno i izravno sredil! Nema krađa, nema nepravilnost, sve OK i puf – Crna Gora dobil nezavisje! A oni sad tak… Jadni František, i bez vino, i bez muzika…

FIJIP: Samo se ti opušti, djuže Fjantišek. Ti si počasni gost i odmah sam te metnuo u vr’ trpeze, jesam li? A djugo, nije baš da smo sami. Tu su i djugovi duhovi palih komita iz 1918-e, samo su sad pod astal, pa ih ne vidiš.

FRANTIŠEK: Kak? Hahahaha! Ma nemojte mi kasti, gospon Fijip, još ćete mi reći da je i gospon Solana tu pod nekom stolicom…

FIJIP: A ne, nije. Eto si me podsjetio: Havi se javio, puno te pozdjavlja, a neće moć doć. Izgleda je neđe pukla neka kasetna na kinesku ambasadu, pa ide da gladi. Pe-šes mjtvih, nije neka gjeda, ali mojaš se svijetu izvinjavat, što ćeš, takav mu je posa. A žao mu je što će manjkat, rekao je djžaće Španiju još ovo dok ne umje da ne pjizna Kosovo, ako će to ublažit izostanak.

FRANTIŠEK: Ja jesam malo popil, ali sad ste me baš zbunili, gospon Fijip. Kakve vi veze imate sad sa Kosovom?

FIJIP: Pa… da znaš, i mene je to malo zbunilo, al’ nijesam smio jeć. Solana je sad malo i posenilio, pa se vjaća na ono od pjije dese-dvaes godina kad smo mi bjanili Kosovo… i oni.

FRANTIŠEK: O blagi bože da si blag. Ja se sad tak dosađujem, gospon Fijip. A čim je Františeku dosadno, František piše poezija. Znate onu moju „Orfej na biciklu“, na primjer, ona je…

FIJIP: Aha, aha, jes, pjeeelijepa je, čitao sam ja od tebe mnoge pojezije kao na pjimjej onu… znaš ono kad je… e. I oni. Dobjo. Onaj… i Migo te pozjavio, veli: ‘Pozravi mi predsjednika Sen Žermena i reči mu da ću doć da ga vidim čim pečatam da se promijenilo ime Trga nezavisnosti u Trg republike’, ne no objatno, kako li ono ječe, zaboga, ne znam…

FRANTIŠEK: Da, da, da, milo mi je. Podsjetićete me ko to bi docnije. Ne sjećam ga se od ranije.

FIJIP: Čueš. A ja mislio da vi djugujete. Migo mi je pjiča… Nema veze. On ti je, uglavnom, jedan što je sad baš poznat, a prije dese godina ga nisi ni moga znat jej je tad u osnovnu bio.

FRANTIŠEK: Hm. A gospon Sveto? On je.. pretpostavljam… opravdano odsutan?

FIJIP: Jes. Otišao je u Beogjad da šopinguje.

FRANTIŠEK: A gospon Milek?

FIJIP: Ne znam đe je, nije mi reka.

FRANTIŠEK: A gospoda iz Trojke?

FIJIP: Azja kječi kuću, pa su otišli linije da joj izvuku. Pozdjavljaju te.

FRANTIŠEK: A akademci?

FIJIP: Posla sam ih po bujek, sa’će oni.

FRANTIŠEK: A studentska omladina?

FIJIP: Jedni otišli za nove članske – plastificijane, s kodovima, vjh su. A djugi imaju masu posla u NVO „Bot“, pa se izvinjavaju i pozdjavljaju te isto.

FRANTIŠEK: A narod?

FIJIP: Koji najod?

FRANTIŠEK : Kak to koji? Pa, Černogorice, Milogorice, kak ih sad zovete… Gdje je narod da maše zastavicama pod prozore? To je tako romantično, ne? Baš sam se radoval da će to opet bit kao prije deset godina.

FIJIP: A to… A nismo imali sjedstva za to ovaj put. Jebnuli su nas masu Kinezi za one zastavice po ulica, pa smo mojali da skjatimo budžet. Mi to odgovojno, da živimo bolje, ti znaš…

FRANTIŠEK: Ohoho, sjajno! Pa, dobro, ohladiće se kokoška, blagog mu boga! Dajte da već jednom počnemo jesti, kad već NIGDJE NIKOG NEMA da nam pravi društvo na praznik… pobogu.

FIJIP: E. Tu ti ga pjiznajem. Ne smije bit gladnih na dan nezavisnosti, tj. ne može se bit nezavisan na prazan stomak. Pa je l’? (Uh, kako sam ovo sjočio, ka Njegoš, sa’ću se poljubit.) Samo da izjecitujemo molitvu pjvo. Ahm, ahm… E viva, e viva, vejo Mojtenegjo!

(Prekrsti se dodirujući vrhove NATO-zvijzde na majici. Tišinu prekida huk Morače. František kreće viljuškom na kokošku i namah strekne.)

FRANTIŠEK: O blagi bože da si blag na vjeki vjekov! Kakvo je ovo dvoglavo čudovište?! Pa kaj će koka imat dvije šije, mila majko da si mi mila majčice?!!! Ta šta ste ovo zgotovil, gospon Fijip?!

FIJIP: Akakakakaka! Viđ, kako stjeknu! Ne boj se , jado. To nam je Hašim posla jednu njihovu specijalku. Znaš, njihove su kokoške svaka s dvije glave.

FRANTIŠEK: Ah, u redu…hik… Kanda je Evropa dozvolila taj standard šiptarskih kokošaka s dvije šije. A i praktično je, ne… Pa hajmo počet slavlje. U zdravlje i, kako ono vi kažete na crnogorskom, e viva vejo Montenegjo!

FIJIP, FRANTIŠEK (u jedan glas): E viva vejo Montenegjo!

(Trgaju kokošku i jedu. Mast kapa na svečana odijela. Vani počinje kiša, a vjetar što ne pita kud će duvati danas nanosi razbijene zvuke nekog mračnog baritona. František i Fijip ne razaznaju da je to zvuk iz komšijske udžerice, u kojoj neko sluša recitaciju amaneta Petra Prvoga i tiho plače… Jedu u slavu nezavisnosti. Ne mare za duhove komita što gladno beče u kokošje pečenje. Ne mare što Morača zlokobno huči i možda nosi nečiji leš. Mast kapa na svečana odijela. Zavjesa.)