Noć kad sam preplivala Savu

Piše: Jelena Petrović 

„Nema ispravnog tumačenja filma, ali ima pogrešnog tumačenja života.“

Antička umetnost je patnju izražavala uglavnom „uz krajnju suzdržanost i umanjivanje.“ Da bi gledalac izvesnog umetničkog dela bio pošteđen bola, kao i oni čiji se bol slikao izbegavana je direktna predstava.Tako je grčki slikar Timantes, na slici „Žrtvovanje Ifigenije”, iz trećeg veka pre naše ere, velom prekrio Agamemnonovu glavu, da bi od očiju zaklonio užasnu žalost oca pred osudom na smrt rođene kćeri.[1]

Sad zamislite da vam je neko poput Koste Gavrasa u filmu Amen ponudio špijunku kroz koju biste provirili i videli kako umiru logoraši u nekom od logora. To šta ćemo videti je u našim glavama i zavisi od toga koliko znamo o zločinima koji su se u njima odvijali.

Možda je teže onima koji o zločinima znaju malo, pa u ličnoj jezi zamišljaju, možda lakše, zavisi od čoveka, od lične patologije. Na ove potonje me podsećaju oni koji su za film Dara iz Jasenovca komentarisali da brutalnost nije dovoljno prikazana. Malo je, vele, neljudsko provalilo u ljudsko. Na drugoj strani su oni kojima je to sve bilo previše, uznemireni su potresnim slikama, uznemiravaju ih mrtvi, uznemiravaju one lažno žive. Prostor iza špijunke postaje naš najintimniji mogući bol, koliko ume da nas boli duša, koliko umemo da vrištimo u gromoglasnoj tišini. Zemljina teža ne drži Daru, ne zna odakle je, koje nacionalnosti, koje vere, na koju stranu pre nego se prekrsti ruka treba da joj krene, i kakva je to razlika uopšte. Ne zna ni da li je uopšte od ovog sveta. Prostor kojim se kreće je neizvesnost u iščekivanju dana, svakog novog dana, osuđena sa ostalim žrtvama na ahasfersku epopeju.

Jedini moj kriterijum ovog filma je na osnovu emocionalnog odgovora na njega, a on je bolan, do kostiju bolan. I razmišljam o fizičkom bolu, kada iz namučenog, umornog tela moraš da izvučeš snagu za novi dan. Mislim o tome kako je kada ogoljeno vidiš svoj život, kada u vaspitanju imaš sasvim drugačiji pogled na svet, kada jasno vidiš šta imaš i šta nedostaje. I pitam se jesmo li mi deo ljudi iz filma, jesmo li objektivni posmatrači, koliko će se nas poistovetiti sa likovima ili nećemo naći ništa zajedničko? To mene muči.

Apostol Pavle veli da kad smo slabi tad smo jaki. Scena u kojoj je i najlepše ostvarena epizoda u filmu, koju igra Bojan Žirović, gde u ličnoj agoniji gubitka svojih najbližih, nad mrtvim detetom logoraša sa kojim, da li u reku ili jamu, zatrpava mrtve, izgovara: „Mirno spavaj sine Jovo, sad te više niko dirat neće, ako tamo gore sretneš moga Avraama, ili mog Davida, ili mog Jakova, ili najmlađeg Zaharija ili moju Hanu, najvoljeniju, reci da otac jedva čeka da im dođe…“ , prizvala mi je sliku u kojoj blaženopočivši mitropolit Amfilohije sa svojim sabratom vladikom Atanasijem sakupllja kosti stradalih po namučenom Kosovu i Metohiji. Stradanje našeg naroda od Jasenovca do Kosova je i njihovo lično stradanje. A osuda za svakog od nas koji dozvoljava da zlo prođe neprimećeno, jer tako svako od nas postaje neprimećeni saučesnik zločina. Slika stradalog Kosova i Metohije je u kolektivnoj svesti. Kolektivno pamćenje je kontinuirano mišljenje, gde kontinuitet nije veštački, jer od prošlosti zadržava ono što je sposobno da živi u svesti grupe koja ga održava.

[2] Jasenovac nije u takvom predanju. Primer negiranja genocida, s kojim bih uporedila poricanje Jasenovca, jeste primer Roberta Forisona koji je branio tezu da nije bilo stradanja Jevreja tokom Drugog svetskog rata.

S obzirom da nije bio istoričar, već profesor književnosti, u startu je isključio sistematičnost istorijskog istraživanja na osnovu dokaza i krenuo od uobičajenog postulata, odnosno, odabira nekog dokumenta, neke izjave koje potkrepljuju ono što on želi da se čuje. Uspeo je da objavi svoje teze u novinama Le Monde, u kojima je tvrdio da je broj stradalih Jevreja jednak nuli.

[3]Slična propaganda se dešava ispred naših očiju u vezi sa žrtvama Jasenovca. Svako negiranje i poricanje je nesvesna korespondencija sa potencijalnim skrivenim zlom u nama, možda sutra spremnim da iskoči kad zatreba.

Zato je neizmerno važno ono što tvrdi Maurice Halbwachs,  da mi svi sa sobom nosimo prtljag istorijskih uspomena, koje možemo da uvećamo razgovorom ili čitanjem. To je pozajmljeno pamćenje, pamćenje koje nije naše. Ti su događaji u mišljenju nacije ostavili dubokog traga, ne zato što su promenili pojedine ustanove, nego i zato što predaja o njima ostaje vrlo živa u ovom ili onom delu grupe, porodice, odnosno u svesti nekih ljudi koji su lično upoznali svedoke tih zbivanja. Za nas su to pojmovi, simboli, predočavaju nam se u manje ili više priprostom obliku, možemo ih zamisliti, ali ne možemo da ih se sećamo. Jednim delom svoje ličnosti uronjeni smo u grupu, tako da nam ništa od onoga što se događa, sve dok smo njen deo, pa čak ni bilo šta od onoga što ju je zaokupljalo ili preobražavalo pre nego što smo u nju ušli, nije posve strano. Ali ako bismo sećanje na jedan takav događaj hteli da vaspostavimo u njegovoj celini, trebalo bi da međusobno uporedimo sve izobličene i delimične reprodukcije. Istorija započinje tamo gde prestaje predaja, u trenutku kada se ugasi društveno pamćenje.

[4] Ovaj film je, kao i oni dokumentarni filmovi tu, da nam ne da da pamćenje ugasimo.

Ja i dalje plivam onom Savom u nadi da ću je preplivati. Ima i onih velikih koji su uspeli da preplivaju i veće reke, kao što je Dunav. Koji su umeli da nas uče kako se pliva rekama pomirenja. A kada naučimo da ne lomimo ni svoje, ni tuđe bagrenje, naučićemo da isplivamo na obale mira. Jer ovde ne može drugačije. Smatra se da vreme, po sebi, pomaže da se spozna suština stvari. Verujem da je došla punoća vremena da istina o stradalim Srbima, Jevrejima i Romima ostane zauvek u pamćenju, jer poricanjem ubijamo, svakodnevno, svako dete, svakog Čoveka, zarad bolesnog ideala.„Negde u svemiru istina mora izaći na videlo. U jedno sam siguran, ovde, na zemlji, pravda i istina su zauvek i potpuno izvan našeg domašaja.“ (Isak Baševis Singer) Ili nisu?

[1] Časopis za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 god.)

[2] Maurice Halbwachs, La Mémoire collective, Presses Universitaires de France, Paris, (1950) 1968, str. 35

[3] Elsa Mourgues, Program/Emisija – Les Idées Claires

[4] Maurice Halbwachs, La Mémoire collective, Presses Universitaires de France, Paris, (1950) 1968, str. 65

Izvor: Mitropolija