Ноћ кад сам препливала Саву
1 min read
Пише: Јелена Петровић
„Нема исправног тумачења филма, али има погрешног тумачења живота.“
Античка уметност је патњу изражавала углавном „уз крајњу суздржаност и умањивање.“ Да би гледалац извесног уметничког дела био поштеђен бола, као и они чији се бол сликао избегавана је директна представа.Тако је грчки сликар Тимантес, на слици „Жртвовање Ифигеније”, из трећег века пре наше ере, велом прекрио Агамемнонову главу, да би од очију заклонио ужасну жалост оца пред осудом на смрт рођене кћери.[1]
Сад замислите да вам је неко попут Косте Гавраса у филму Амен понудио шпијунку кроз коју бисте провирили и видели како умиру логораши у неком од логора. То шта ћемо видети је у нашим главама и зависи од тога колико знамо о злочинима који су се у њима одвијали.
Можда је теже онима који о злочинима знају мало, па у личној јези замишљају, можда лакше, зависи од човека, од личне патологије. На ове потоње ме подсећају они који су за филм Дара из Јасеновца коментарисали да бруталност није довољно приказана. Мало је, веле, нељудско провалило у људско. На другој страни су они којима је то све било превише, узнемирени су потресним сликама, узнемиравају их мртви, узнемиравају оне лажно живе. Простор иза шпијунке постаје наш најинтимнији могући бол, колико уме да нас боли душа, колико умемо да вриштимо у громогласној тишини. Земљина тежа не држи Дару, не зна одакле је, које националности, које вере, на коју страну пре него се прекрсти рука треба да јој крене, и каква је то разлика уопште. Не зна ни да ли је уопште од овог света. Простор којим се креће је неизвесност у ишчекивању дана, сваког новог дана, осуђена са осталим жртвама на ахасферску епопеју.
Једини мој критеријум овог филма је на основу емоционалног одговора на њега, а он је болан, до костију болан. И размишљам о физичком болу, када из намученог, уморног тела мораш да извучеш снагу за нови дан. Мислим о томе како је када огољено видиш свој живот, када у васпитању имаш сасвим другачији поглед на свет, када јасно видиш шта имаш и шта недостаје. И питам се јесмо ли ми део људи из филма, јесмо ли објективни посматрачи, колико ће се нас поистоветити са ликовима или нећемо наћи ништа заједничко? То мене мучи.
Апостол Павле вели да кад смо слаби тад смо јаки. Сцена у којој је и најлепше остварена епизода у филму, коју игра Бојан Жировић, где у личној агонији губитка својих најближих, над мртвим дететом логораша са којим, да ли у реку или јаму, затрпава мртве, изговара: „Мирно спавај сине Јово, сад те више нико дират неће, ако тамо горе сретнеш мога Авраама, или мог Давида, или мог Јакова, или најмлађег Захарија или моју Хану, највољенију, реци да отац једва чека да им дође…“ , призвала ми је слику у којој блаженопочивши митрополит Амфилохије са својим сабратом владиком Атанасијем сакуплља кости страдалих по намученом Косову и Метохији. Страдање нашег народа од Јасеновца до Косова је и њихово лично страдање. А осуда за сваког од нас који дозвољава да зло прође непримећено, јер тако свако од нас постаје непримећени саучесник злочина. Слика страдалог Косова и Метохије је у колективној свести. Колективно памћење је континуирано мишљење, где континуитет није вештачки, јер од прошлости задржава оно што је способно да живи у свести групе која га одржава.
