Пише: Душан Дојчиновић
Започео би овај текст „Give Wе peace оf chance“ (дајмо шансу миру). И попут екстремног луталице и пијанца, коме интелект није, туђина, са метлом у руци, као са ибанез гитаром, запевао исту ствар на сувом.
Ипак, времена се нису бог зна променила, од како си критиковао политику САД-а, па постао мета Теодора Кацинског, после си страховао, да си постао мета, да ти не пошаљу експлозив поштом.
У Србији, би те ни мање ни више препали неким питоном мислим на змију, ако критикујеш опозицију, али не још задуго, мислим, на правила, из Поште, која крећу ускоро, и ако уопште цвикаш од змија. Не знам да ли их има, у Филаделфији, знам да их има у Невади, али то је већ пустиња.
Имао си онај утробни страх, од Ирских католика. Гле, ја имам тај утробни страх, од рођених православаца, мирјана, али то је шачица екстрема, и ја сам их надам се превазишао, баш као и ти.
Дисидент, бити, није нимало лако, у било ком друштвеном уређењу, трулом капиталистичком, пост социјалистичком, сањаном комунистичком.
И ти си драги Чомски на томе порадио, ослањајући се на вербалном Скинеровом понашању. Знам да је моје вербално понашање, то да они који заслужују критику, макар то био најближи комшилук,такво да онда ја испаднем црна врана, трун у оку, и контраверзни Дојчиновић.
Peace brother peace (мир брате мир) прошла би и сада, можда као песма, можда и као рефрен, и пред Белом кућом, јер бесмислени је рат у Сирији,као што је и у Ирану, као што је још био бесмислени рат и у Вијетнаму, поред толико људских младих пре свега живота, шесатдесет хиљада( 60000) Американаца. Исправи ме ако грешим.
Много гори је после био тај пост вијетнамски синдром. Где су ветерани рата из Вијетнама, доживљавали кошмаре и психозе рата, а тој критици рата си вероватно изложио и тадашњу владу САД-а, па си био таргет:мета, ником другом ни главом ни брадом, до Теодору Кацингу, јер си страховао да ти раде о глави, и да ће ти ЦИА- послати пошиљку писмо, како би те се ратосиљала.
Ипак најјаче оружје са светским неманима, и аждајама неправде била је твоја реч, и критика.
Оно за шта си био у праву је да си био против бомбардовања СРЈ 1999-године, и да хуманитарна катастрофа креће тек после бомбардовања.
Видиш, обистиниле су се твоје хипотезе, и тврдње, јер и у Пећи, на Косову и Метохији, нема Албанског народа. Има капитиала, који су уложили,у ауто-перионице, исти они који су играли фудбал у Москви, на Светском првенству, и слични њима, али радника, и муштерија нема.
-Сложићеш се да су Американци, добро сад , Клинтонова влада, дали Шиптарима да одсањају сан о независности Косова и Метохије!?
-Нама је Европска Унија, дала штап и шаргаqрепу, уласка у њу, јер све земље су ушле пре Србијеу ЕУ
Иако је Србија испунила све услове, од несрећних ратова у Хрватској, Босни.
-Увек се запитам, зашто се тако понашам, да ли могу одолети, драги Чомски некоме, ко вербално врши агресију, на мене као индивиду-у, и да ли су псовке измислили Срби, па и у Словенији је сласт, када неко псовне на спрском језику.
Твој први језик био је Јидиш.
И пуно си дао за свет, за САНУ, за Србију, за Србе и ово је мали омаж, који ми је ето пролетео, да ти напишем, видео сам неки портал, у дијаспори, где пишеш о Србији и Србима, па рекох да и ја нешто гласно рекнем. Хвала ти ако ме разумеш. Можда ћу остати нејасан, недоречен једино за читаоце. Али боже мој.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Гле, објављен ми текст, слава Богу.Живи и здрави били!!!