Noam Čomski: Naša vlada u stanju je stvoriti totalnu katastrofu čovječanstva

Postoji jedna “prihvaćena standardna verzija”, opšta u akademskim krugovima, te u vladinim izjavama i javnom diskursu. Prema njoj prvenstvena obaveza vlade je da osigura zaštitu, a primarna briga SAD-a i njenih saveznika od 1945. godine je ruska opasnost.

Postoji više načina da se proceni ta doktrina. Jedno od očiglednih pitanja koja se nameću je: Šta se zbilo godine1989., Čim je ruska opasnost nestala? Odgovor: sve se uglavnom nastavilo kao i ranije.

SAD su odmah izvršile invaziju na Panamu, verovatno pobile više hiljada ljudi i uspostavile 1 klijentelistički režim. To je bila rutinska praksa sa posedima pod dominacijom SAD-a – ali u ovom slučaju nije ispala baš rutinska. Po prvi put, 01:00 spoljno-politički akt se nije mogao pravdati navodnom ruskom opasnošću.

Umesto toga, izmišljen je niz obmanljivih izgovora za invaziju ali su pri ispitivanju odmah propadali. Sredstva javnog informisanja su se oduševljeno pridružile sjajnom dostignuću pobede nad Panamom, ravnodušni prema činjenici da su izgovori bili smešni, kao i da je sam čin predstavljao radikalnu povredu međunarodnog prava, te je drugde sa gorčinom osuđen, i to najoštrije u Južnoj Americi. Isto tako se ignorisao američki veto jednoglasne izabrane rezolucije Saveta bezbednosti o osudi zločina američkih trupa tokom invazije, a jedino je Britanija bila uzdržana prilikom glasanja.

Sve rutinsko. I sve zaboravljeno (znači podjednako rutinsko).

Od El Salvadora pa do Ruske granice

Vlada George-a H.V. Bush-a izdala je budžet za novu politiku nacionalne bezbednosti i odbrane kao reakcija na slom njenog globalnog neprijatelja. Dosta je sličan ranijem proračunu, ali sada uz novi izgovor. Prema proračunu ispada da je potrebno održavati oružane snage u istoj veličini kao što sve ostale zemlje sveta imaju zajedno, i to uz daleko savremenije tehnološke istančanosti – ali sada ne zbog odbrane od nepostojećeg Sovjetskog saveza. Pre bi se reklo, da je novi izgovor sada postao “tehnološka sofisticiranost” kod sila Trećeg sveta. Poslušni intelektualci shvatili su da bi bilo nepodesno dopustiti mogućnost da budu ismevani, pa su održali prikladnu šutnju.

Novi programi SAD-a uporno nastoje na održavanju svojih “industrijskih odbrambenih baza”. Fraza je zapravo eufemizam koji se uopšteno odnosi na industriju visoke tehnologije koja se pretežno oslanja na ekstenzivne državne intervencije za istraživanje i razvoj, često pod okriljem Pentagona, odnosno ono što ekonomisti nazivaju američkom “ekonomijom slobodnog tržišta”.

Jedna od najzanimljivijih odredbi u tim novim planovima odnosi se na Bliski Istok. Tamo, proglašeno je, Vashington mora podržavati interventne oružane sile koje su usmerene na presudnu regiju kod koje se glavni problemi “nisu mogli položiti na pragu Kremlja”. Za razliku od pedeset godina obmanjivanja, šutke se priznalo da glavna briga više nisu Rusi, već ono što su nazvali “radikalnim nacionalizmom”, što zapravo znači nezavisni nacionalizam koji nije pod američkom kontrolom.

Ovo ima očigledne veze sa standardnom verzijom, ali je prošla neopaženo – ili je možda prošla neopaženo upravo zato.

Druga važna događanja nastala su odmah nakon pada berlinskog zida, kojim se okončao Hladni rat. Jedno od njih je El Salvador, vodeći primalac američke vojne pomoći – osim Izraelsko-Egipatskoj koja pak spada u posebnu kategoriju – i jednom od najgorih izvještaja o poštivanju ljudskih prava igde. Reč je o jednoj poznatoj i veoma bliskoj korelacija.

Vrhovna komanda naredila Salvadora je brigadi Atlacatl da upadne u jezuitsko univerzitet (Jesuit Universiti) i ubiju šestoro vodećih latinoameričkih intelektualaca, svi jezuitski sveštenici, uključujući i rektora, Fr. Ignacio Ellacuria, kao i sve svedoke, što je podrazumevalo kućepazitelja i njegovu ćerku. Brigada se tek vratila sa pohađanja viseg protubuntovničkog kursa u Vojnom centru John F. Kennedi i školi Fort Bragg u Severnoj Karolini, ali već je bila ostavila svoj krvavi trag u hiljadama običnih žrtava tokom od strane SAD-upravljene državne terorističke kampanje u El Salvadoru, deo 01:00 sire kampanje terora i mučenja širom cele regije. Sve to rutinski. Ignorirano iu Americi i njenim saveznicima praktično zaboravljeno, opet rutinski. Ali nam govori mnogo o faktorima koji upravljaju ovom politikom, ako nam je stalo da vidimo stvarni svet.

Još jedan važan događaj se zbivao u Evropi. Sovjetski predsednik Mihail Gorbačov saglasio se sa ujedinjenjem Nemačke i sa njenim članstvom u NATO, jednim neprijateljskim vojnim savezom. U svetlu skorašnje istorije, to izgleda kao krajnje zapanjujući koncesija. Radilo se o kuid pro kuo (usluga za uslugu) dogovoru. Predsednik Buš i državni sektretar James Baker usaglasili su da se NATO neće širiti “ni za stopu”, što je značila prema Istočnoj Nemačkoj. Odmah su proširili NATO na Istočnu Nemačku.

Prirodno, Gorbačov je to smatrao sramotnim, ali kad se potužio, Vashington ga je podučio da je to bilo samo verbalno obećanje, džentelmenski sporazum, prema tome bez snage prinude. Kad je bio tako naivan da prihvati reč američkih lidera, to je njegov problem.

Sve to je takođe bila rutina, kao što je u SAD-u i uopšteno na Zapadu ćutke prihvaćena i odobrena ekspanzija NATO-a. Predsednik Bil Klinton je zatim još vise proširio NATO, sve do samih granica Rusije. Danas je svet suočen sa ozbiljnom krizom koja je velikoj meri rezultat ovakve politike.

Apel za pljačkanje siromašnih

Drugi izvor dokaza je skidanje oznake poverljivosti sa istorijskih dokumenata. Tu nalazimo izveštaje koji otkrivaju stvarne motive državne politike. Priča je bogata i kompleksna, ali nekoliko istrajnih tema igraju dominantnu ulogu. Jedna je jasno izražena na konferenciji zapadne hemisfere koju su Sjedinjene Države sazvale 1945. godine u Meksiku na kojoj je Vašington nametnuo “Ekonomsku povelju za Amerike” postavljena da eliminiše ekonomski nacionalizam “u svim njegovim oblicima”. Ali tu je bio jedan neizrečeni uslov. Za SAD će ekonomski nacionalizam biti odličan jer se njena ekonomija naveliko oslanja na masovnu državni intervenciju.

Ukidanje ekonomskog nacionalizma drugima oštro se sukobilo sa stavom Južne Amerike u tom momentu, za koje je Ministarstvo spoljnih poslova opisalo kao “filozofiju Novog nacionalizma” [koja] obuhvata politiku projektovanu da ostvari širu distribuciju bogatstva i poboljša životni standard narodnih masa. “Analitičari američke politike su tome dodali da su “Južno Amerikanci uvereni da prvi korisnici razvoja resursa njihovih zemalja treba da budu narodi tih zemalja.”

To, naravno, neće ići. Prema razumevanju Vašingtona “prvi korisnici” treba da budu američki investitori, a Južna Amerika treba da ispunjava svoju uslužnu funkciju. Ona ne sme, kako su to jasno obznanile obe, Trumanova i Ajzenhauer, vlada, “preduzimati ekscesan industrijski razvoj” koji bi mogao da ugrozi interese SAD-a. Tako je Brazil mogao proizvoditi nisko-kvalitetan čelik sa kojim se američke korporacije nisu htele gnjaviti, ali bi bilo “ekscesno” ukoliko bude konkurisao američkim firmama.

Slične zabrinutosti odjekuju kroz ceo period nakon Drugog svetskog rata. Globalni sistem kojim je SAD trebao dominirati ugrožen je onim što se u internim dokumentima nazivalo “radikalnim i nacionalističkim režimima” koji reaguju na narodne pritiske za nezavisnost razvoja. Takva zabrinutost motivisalo je u 1953. i 1954. godini i obaranje parlamentarnih vlada Irana i Gvatamale, kao i brojne druge. U slučaju Irana, glavna zabrinutost ležala je u potencijalan uticaj što bi ga iranska nezavisnost imala na Egipat, gde je tada vladao nemir zbog britanske kolonijalne prakse. U Gvatemali, osim krivičnog dela nove demokratije što je opunomoćila seljačku većinu i narušila posede američke korporacije United Fruit Compani – već samo po sebi dovoljno neprijatno – zabrinutost Vašingtona bile su i radnički nemiri i mobilizacija naroda u susednim diktaturama koje su SAD podržavale.

U oba slučaja posledice dosežu i do današnjih dana. Doslovce nije prošao ni jedan jedini dan od 1953. a da SAD nisu vršile torturu nad narodom Irana. Gvatemala ostaje jedna od najužasnijih mučilišta na svetu. Do dana današnjeg Maja-Indijanci beže od uticaja gotovo genocidnih vladinih vojnih kampanja po planinskim predelima koje podupire predsednik Ronald Regan i njegova vrhuška. Evo kako je direktor Okfama u toj zemlji, gvatemalski lekar, nedavno prijavio:

“Na djelu je dramatično pogoršanje političkog, socijalnog i ekonomskog konteksta. Napadi na branioce ljudskih prava povećani su za 300% tokom prošle godine. Postoje jasni dokazi o vrlo dobro organizovanoj strategiji od strane privatnog sektora i vojske. Jedni i drugi su uzaptio vladu da bi se održao status kuo i nametnuo ekstradicioni ekonomski model, dramatično isterivanje domorodačkih naroda sa njihove zemlje, a zbog industrije rudarstva, afričkih palmi i plantaža šećerne trske. Povrh toga društveni pokret koji brani svoje posede i svoja prava kriminaliziran je, mnoge vođe su u zatvoru, dok su mnogi drugi ubijeni. “

U Sjedinjenim Državama niko ništa ne zna o ovome a zataškavaju se vrlo očiti razlozi.

1950-ih godina predsednik Ajzenhauer i državni sekretar Džon Foster Dulles sasvim su jasno objasnili dilemu sa kojom je Amerika bila suočena. Žalili su se da komunisti imaju nepravednu prednost. Oni mogu “neposredno apelirati na mase” i “preuzeti kontrolu nad masovnim pokretima, nešto nad čim nemamo mogućnost da ih kopiramo.” Siromašan svet je onaj na koji oni apeluju a oduvek su hteli pljačkati bogate. “

To izaziva probleme. SAD-u je nekako nezgodno apelirati na sirotinju sa svojom doktrinom da bogati trebaju pljačkati siromašne.

Kubanski primer

Kuba je jasna ilustracija 01:00 opšteg obrasca kad je 1959. stekla nezavisnost. Unutar nekoliko meseci, započeli su vojni napadi na ostrvo. Ubrzo iza toga, Ajzenhauer vlada donosi tajnu odluku za rušenje kubanske vlade. Tada je Džon F. Kenedi postao predsednik. Po preuzimanju dužnosti namerava posvetiti više pažnje Južnoj Americi pa je tako osnovao studijsku grupu za razvoj politike na čijem se čelu nalazio istoričar Artur Šlezinger,

Prema tumačenju Šlezindžera, ugroza koju predstavlja nezavisna Kuba je “Kastrova ideja da stvari uzme u svoje ruke”. Radilo se o zamisli koja je nažalost odgovarala širokim narodnim masama Južne Amerike u kojoj se “distribucija zemljišnih poseda i drugih oblika nacionalnog bogatstva bili naveliko favorizovani u korist imućnih klasa, dok su oskudni i siromašni, podstaknuti primerom kubanske revolucije sada zahtevali da im se pruži prilika za dostojan život. “I ponovo, Vashington pred uobičajenom dilemom.

Prema objašnjenju CIA-e, “Široki uticaj ‘Castroizma’ nije funkcija kubanske moći … Kastrova senka pomalja se velikom jer društveni i ekonomski uslovi širom Južne Amerike pogoduju opoziciji u odnosu na vladajuće autoritete te se ohrabruje agitacija za radikalnim promenama” za kakvim njegova Kuba služi kao model. Kennedi se pribojavao da će pomoć Rusije učiniti od Kube “vitrinu” za razvoj, dajući sovjetima prevlast u Južnoj Americi.

Savjet za politiku planiranja pri Ministarstvu spoljnih poslova upozorava da “prvenstvena opasnost što ga predstavlja Castro je … u uticaju što samo postojanje njegovog režima ima na levičarske pokrete u mnogim zemljama Južne Amerike … Jednostavna činjenica je da Castro predstavlja uspešan prkos za SAD, negaciju naše politike već skoro vek i po na našoj hemisferi – to jest od Monroa doktrine 1823., kad su SAD objavile svoju nameru da dominiraju nad hemisferom.

Neposredni cilj u ono vreme bio je osvajanje Kube, ali se to nije moglo ostvariti zbog nadmoćnosti britanskog neprijatelja. No ipak je veliki strateg Džon Kvinsi Adams i intelektualni otac Monroe-ove doktrine i sudbinskog manifesta informisao svoje kolege da će Kuba sa vremenom pasti u naše ruke zahvaljujući “zakonima političke gravitacije”, kao što jabuka pada sa stabla. Ukratko, američka moć će rasti a britanska slabiti.

Godine 1898., Adamsova prognoza se ostvaruje. Sjedinjene Države napadaju Kubu pod izlikom da je oslobađaju. Zapravo, sprečile su oslobođenje otoka od Španije i pretvorile ga u “virtualnu koloniju”, da citiram istoričare Ernest Mai i Philip Zelikov. Kuba je ostala takva sve do januara 1959., Kad je stekla nezavisnost. Otada postaje meta glavnih američkih terorističkih ratova i ekonomskog gušenja, prvenstveno u godinama vladavine Kenedija. Ne zbog Rusa.

Lažni izgovor je za celo to vreme bio da se branimo od pretnje Rusije – potpuno apsurdno objašnjenje koje se uopšteno prihvatalo bez pogovora. Jednostavna proba za tu tezu je ono što se dogodilo po nestanku bilo kakve shvatljive ruske pretnje. Američka politika prema Kubi postala još žešća, a jurišnici su liberalni Demokrati sa Bilom Klintonom, koji je pretekao desničara Buša na izborima 1992. Na prvi pogled ovi su događaji trebali imati znatnu težinu na validnost doktrinarnog okvira kod rasprava o spoljnoj politici i faktorima što je pokreću . Ali opet, uticaj se pokazao slabašan.

Virus nacionalizma

Da upotrebim terminologiju Henri Kisingera, nezavisni nacionalizam je “virus” koji bi mogao “širiti zarazu.” Kisindžer je imao na umu Čile i Salvadora Aljendea. Virus je bio Allendeov ideja da možda postoji parlamentaran put ka nekoj vrsti socijalističke demokratije. Način kako se nositi sa takvom pretnjom bio je da se virus uništi ubrizgavanjem vakcine svima koji su se možda inficirali, tipičnom uspostavljanjem nametanjem krvoločnih država nacionalne bezbednosti. To je u slučaju Čilea i ostvareno, ali važno je da se uvidi kako je takvo razmišljanje rasprostranjeno širom sveta.

Na primer, takvo je rezonovanje stajalo iza odluke da se oponira nacionalizmu Vijetnama početkom 1950-ih i pruži podrška francuskim nastojanjima da ponovo prisvoji svoju bivšu koloniju. Bojazan je nastao iz straha da bi nezavisni vijetnamski nacionalizam mogao biti virus koji će proširiti zarazu na susedne regije, uključujući Indoneziju bogatu resursima. To je moglo podstaći čak i Japan – kojeg je Azijski učenjak John Dover nazvao “superdomino” – te postao industrijski i komercijalni centar 1 nezavisnog novog poretka one vrste za koju se carski Japan donedavno borio da uspostavi. To bi pak značilo da su Sjedinjene Države izgubile rat na Pacifiku, opcija koja nije dolazila u obzir 1950. godine. Lek je bio jasan – i uglavnom uspešan. Vijetnam je virtualno uništen i okružen vojnim diktaturama koje su sprečile “virus” od daljeg širenja zaraze.

U retrospektivi, McGeorge Bandi, Savetnik za nacionalnu bezbednost tandema Kennedi-Johnson, razmišlja kako je Vashington trebao okončati rat u Vijetnamu u 1965. godini, kad je diktatura Suharta instalirana u Indoneziji uz enormne pokolje stanovništva koje je CIA uspoređivala sa zločinima Hitlera, Staljina i Mao-a. Ovi su masakri, međutim pozdravljeni u SAD i uopšteno na Zapadu sa neobuzdanom euforijom zato što je “zapanjujuće krvoproliće”, kako ga je štampa s veseljem opisao, priveo kraju svaku pretnju od zaraze i otvorio bogate resurse Indonezije zapadnjačkoj eksploataciji. Nakon toga, rat za uništenje Vijetnama postao je izlišan, kako je retrospektivno priznao Bandi.

Isto je važilo i za Južnu Ameriku u tim godinama: jedan virus za drugim je žestoko napadnut ili oslabljen do tačke golog preživljavanja. Od ranih šezdesetih kuga represije bez presedana u istoriji nasilja nametnula se kontinentu hemisfere, zahvatajući i Centralnu Ameriku u osamdesetim godinama pod Ronaldom Reganom, materija o kojoj ne bi trebalo da bude potrebe za ponovno razmatranje.

Vrlo slično važilo je i za Bliski Istok. Jedinstveni američki odnosi sa Izraelom uspostavljeni su u njihovoj sadašnjoj formi još godine 1967., kad je Izrael naneo odlučni udar Egiptu, središtu sekularnog arapskog nacionalizma. Tim postupkom, zaštitili su američkog saveznika, Saudijsku Arabiju, koja se tada nalazila u vojnom sukobu sa Egiptom u Jemenu. Saudijska Arabija, naravno, je najekstremnija radikalno-fundamentalistička Islamska država, a isto tako misionarska država koja troši velike sume novca da uspostavi svoje Vahhabi-Salafi doktrine i van granica svoje države. Valja držati na umu da su Sjedinjene Države, poput Engleske pre njih, bile sklone podržavati radikalni fundamentalistički Islam nasuprot sekularnom nacionalizmu, koji je obično percipiran da je veća pretnja kao nezavisna i zarazna.

Vrednost tajnosti

O ovome se mnogo više može govoriti, ali istorijska dokumentacija vrlo jasno demonstrira da je standardna doktrina od male vrednosti. Bezbednost u normalnom značenju nije neki istaknutiji faktor kod formiranja politike.

Ponavljam, u normalnom značenju. Ali kod procene standardne doktrine moramo se pitati što se zapravo podrazumeva pod “sigurnošću”: bezbednosti za koga?

Jedan od odgovora je: sigurnost za državnu moć. Imamo mnogo primera. Uzmimo jednu od sadašnjih. U maju, SAD se složila da će podržati rezoluciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih Naroda kojom se traži od Međunarodnog krivičnog suda da istraži ratne zločine u Siriji, ali uz odredbu: da ne sme biti bilo kakva istraga o mogućim ratnim zločinima od strane Izraela. Ni od strane Vašingtona, iako je zaista bilo nepotrebno dodati taj zadnju uslov. SAD su jedini koji sami sebe izuzimaju iz međunarodnog pravnog sistema. Fakat, čak postoji i kongresno zakonodavstvo prema kojem se predsednik ovlašćuje primeniti vojnu silu za “spasavanje” bilo kojeg Amerikanca dovedenog pred sudom u Hag radi suđenja – “Zakon o Haag invaziji”, kako ga zovu ponegdje u Evropi. To još jednom ilustruje važnost koja se pridajie zaštiti bezbednosti za državnu moć.

Ali zaštita države od koga? Ovde fakat postoje jaki razlozi da je primarna zabrinutost vlade da sačuva bezbednost državne moći od sopstvenog stanovništva. Kao što dobro znaju oni koji provode puno vremena kopajući po arhivama, tajne vlada vrlo retko da su motivisane nekom istinskom potrebom za bezbednost, već definitivno služe da stanovništvo drže u mraku. A za to imaju dobre razloge, o kojima je lucidno dao objašnjenje ugledni liberalni učenjak i vladin savetnik, Samuel Huntington, profesor nauke o vlasti na univerzitetu Harvard. Prema njegovim rečima: “Arhitekti moći u Sjedinjenim Državama moraju stvoriti silu koja se oseća ali se ne vidi. Moć ostaje jaka dok ostaje u mraku; izložena svetlosti sunca ona počinje da isparava. “

Godine 1981., kad se Hladni rat počeo zagrevati, on je nadalje izložio “možda ćemo morati prodavati [intervencije ili druge vojne operacije] tako da stvorimo pogrešni utisak da se borimo protiv Sovjetskog saveza. To SAD stalno čine još od nastanka Trumanove doktrine. “

Ove jednostavne istine vrlo retko se priznaju, ali daju uvida u državnu moć i politiku, sa ponavljanjima sve do sadašnjeg trenutka.

Državna moć mora biti zaštićena od domaćeg neprijatelja; u oštrom kontrastu, od državne moći stanovništvo nema sigurnosti. Frapantan sadašnji primer je radikalan napad na Ustav putem programa masovnog nadzora od strane vlade predsednika Obame. On se, naravno, opravdava “nacionalnom bezbednošću”. To je rutina za doslovce sve operacije svih država pa stoga donosi vrlo malo informacija.

Kad je NSA-ov program nadzora otkrio Edvard Snovden, visoki zvaničnici su tvrdili da je taj program sprečio 54 terorističkih napada. Nakon istrage, to se svelo na 12. Jedna visoka vladina komisija je zatim otkrila da se radilo o jednom slučaju: neko je poslao 8500 $ u Somaliju. To je bio ukupni plod tog velikog napada na naš Ustav i, naravno, na druge napade širom sveta.

Zanimljiv je stav Britanije. Godine 2007., britanska vlada pozvala je vashingtonskim kolosalnu špijunsku agenciju “da analizira i zadrži bilo koji broj mobilnih telefona ili faksova, e-mail i IP adresa britanskih građana što ga otkrije njihova mreža za traganje,” kako je izvještava The Guardian. To je korisna indikacija o relativnom značaju, u očima vlade, privatnosti sopstvenih građana io zahtevima Vašingtona.

Druga zabrinutost je za bezbednosti privatne moći. Jedna od ilustracija su golemi trgovački sporazumi o kojima se danas pregovora, Trans-Pacifička i Trans-Atlantska partnerstva. O njima se pregovara u potaji – ali ne potpuno u potaji. Oni ne predstavljaju tajnu stotinama korporativnih advokata koji sastavljaju detaljne odredbe. Nije teško pogoditi kakvi će rezultati biti, a ono nekoliko curenja informacija o njima sugerišu da su očekivanja tačna. Poput Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA) i druga slična partnerstva, to nisu sporazumi o slobodnoj trgovini. Zapravo, to nisu čak ni trgovački sporazumi, već pretežno sporazumi o pravima investitora.

I opet, tajnost je od kritične važnosti primarno da štiti domaće grupacije upletenih vlada, korporativnog sektora.

Završno vek ljudske civilizacije?

Ima i drugih primera toliko brojnih da ih ne pominjemo, činjenice koje su tako dobrano utvrđene da bi se u slobodnim društvima mogle podučavati u osnovnim školama.

Drugim rečima, postoji obilje dokaza da je ograđivanje državne moći od domaćeg stanovništva i osiguranje koncentrisane privatne moći pogonska snaga kod formiranja politike. Naravno, nije to baš tako jednostavno. Imamo interesantnih slučajeva, neki upravo skorašnjih, gde se ove angažovanosti nađu u sukobu, ali gledajte na to kao prilično dobru prvu procenu koja je radikalno u opreci sa stečenom standardnom doktrinom.

Hajde da se osvrnemo na jedno drugo pitanje: Šta je sa sigurnošću stanovnika? Lako ćemo demonstrirati da je to za planere politike marginalna briga. Uzmimo dva istaknuta savremena primera, globalno zagrevanje i nuklearno naoružavanje. Nedvojbeno je svaka pismena osoba svesna da su posrijedi sudbonosne pretnje za bezbednost stanovništva. No ako se osvrnemo na državnu politiku, vidimo da je posvećena ubrzavanju svake od ovih pretnji – u interesu njihovih primarnih briga, zaštita državne moći i koncentrisane privatne moći koja naveliko određuje državnu politiku.

Razmotrimo globalno zagrevanje. Danas u Sjedinjenim Državama ima dosta radosti oko navodnih “100 godina energetske nezavisnosti” jer postajemo “Saudijska Arabija sledećeg veka” – možda završnog veka ljudske civilizacije ako se ustraje na sadašnjoj politici.

To vrlo jasno ilustruje prirodu brige za bezbednost, ali svakako ne za stanovništvo. To isto tako ilustruje moralnu računicu savremenog anglo-američkog državnog kapitalizma: sudbina naše unučadi je bezvrijedna u poređenju sa imperativom većih profita sutra.

Ovi zaključci se mogu potkrijepiti pažljivijim pogledom u reklamni sistem. U SAD-u je u toku ogromna PR (Odnosi sa javnošću) kampanja koju sasvim otvoreno organizuju najkrupnije (Big Energi) naftne kompanije poslovnog sveta, pokušavajući da ubede javnost da je globalno zagrevanje nerealno ili pak da nije rezultat ljudske aktivnosti. Kampanja ima određenog uspeha. SAD su niže rangirane od drugih zemalja u pogledu javne zabrinutosti oko globalnog zagrevanja a rezultati su raslojeni: među Republikancima, stranka je potpunije odana interesima bogatih i korporativne moći, pa se svrstavaju daleko ispod globalne norme.

Tekuće izdanje vodećeg časopisa za medijsku kritiku, Columbia Journalism Reviev, ima interesantan članak po ovom pitanju, pripisujući ovakav ishod medijskoj doktrini o “fer i izbalansiranom” objavljivanju. Drugim rečima, ako časopis objavljuje mišljenje koje je odraz 97% naučnika, onda takođe mora objaviti kontra-mišljenje koje je gledište energetskih korporacija.

To se odista dešava, ali svakako tu ne postoji bilo kakva “fer i izbalansirana” doktrina. Stoga, ako časopis objavi mišljenje u kojem se osuđuje ruski predsednik Vladimir Putin za kazneni čin okupiranja Krimskog, časopis sigurno ne mora da objavi tekst kojim se ističe da iako je to kazneni čin, Rusija danas ima daleko jače opravdanje nego što su SAD imale pre više od sto godina okupacijom jugoistočne Kube, uključujući i glavnu luku te zemlje – te odbacivanjem kubanskog zahteva (otkako je nezavisna) da joj se vrati. Isto važi i u mnogim drugim slučajevima. Prava medijska doktrina je “fer i izbalansirana” kad su u pitanju interesi koncentrisane privatne moći, ali svakako nigde drugde.

Po pitanju nuklearnog oružja, arhivska dokumentacija je na sličan način interesantna – i zastrašujuća. Ona nam vrlo jasno otkriva da je pitanje bezbednosti, još od najranijih dana, bilo non-issue (ne-pitanje, to jest pitanje bez značaja) i takvo i ostaje. Ovde nemamo vremena da prođemo kroz svu tu šokantnu dokumentaciju, ali nema sumnje da ona snažno potkrepljuje jadikovku generala Leea Butlera, zadnjeg komandant Strateškog komande vazduha koje je bilo naoružano nuklearnim oružjem. Prema njegovim rečima, dosad smo preživeli nuklearno doba “nekom čudnom kombinacijom veštine, sreće i božanske intervencije, i mislim da je ovog potonjeg bilo u najvećoj meri.” I jedva da možemo više računati na božansku intervenciju dok oni koji određuju politiku igraju rulet sa sudbinom ljudske vrste u traženju pokretačkih faktora za formiranje politike.

Kao što smo svi verovatno svesni, sada smo suočeni sa najzloslutnije odlukama u ljudskoj istoriji. Postoje mnogi problemi kojima je potrebno pristupiti, ali 2 su porazna po svom značaju: ekološko uništenje i nuklearni rat. Po prvi put u istoriji sučeljeni smo sa mogućnošću da srušimo sve izglede za pristojnu egzistenciju – i to ne u dalekoj budućnosti. Već samo zbog toga, imperativno je da rastjeramo ideološke oblake iu oči iskreno i realno pogledamo kako se tvore političke odluke, i što možemo učiniti da ih izmenimo pre nogo što je prekasno.
(Radio Gornji grad)