Njegova sjena i danas luta i plaši „gospodu“: Na današnji dan rođen je Gavrilo Princip

I ne stvorimo l’ ništa sami sobom,
Završićemo bar jad ovih dana,
Bićemo, ipak, temelj svojim grobom,
Novom životu bez današnjih mana,
Boljem životu što bar nečem vodi,
Ako ne časnom miru, ono ratu,
Ako ne sreći, a ono slobodi.

Ovo je dio pjesme „Današnjica“ Sime Pandurovića, koja je bila omiljena pjesma Gavrila Principa, koji je rođen da današnji dan prije 125 godina u Bosanskom Grahovu.

O Principu je već mnogo toga napisano, izrečeno, simbol otpora, herojstva i slobode, vihor nekih novih vremena koja će opet doći, kad sve nedaće prođu. 

Principov pucanj u vječnost, pucanj u ugnjetača, pucanj za slobodu, samo jedna je od istorijskih prekretnica, čiji su simboli i heroji bili Srbi. A taj pucanj, bio je istog dana kada i Obilićev, na Vidovdan!

Danas je prilika da pročitamo poslednje pismo našeg Gavrila, našeg Obilića.

Za ubistvo Franca Ferdinanda i njegove supruge Sofije osuđen je na 20 godina robije i poslat u zloglasni zatvor Terezin u današnjoj Češkoj. Neposredno prije toga, uoči samog čitanja presude, Gavrilo Princip je napisao svoje poslednje pismo.

Bilo je to davne 1914. godine… Pred austrougarski sud u Sarajevu 12. oktobra izvedeno je 25 uglavnom mladih ljudi. Optužba – ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda i njegove supruge Sofije.

Kada je glavna rasprava završena, predsjedavajući je pozvao optužene da ustanu ako se kaju za ono što su učinili. Ustali su svi osim jednog mladića – Gavrila Principa.

Presuda je izrečena 28. oktobra 1914. godine kada je oružje već uveliko zveckalo Evropom, a svet se kretao ka neminovnom strahovitom razaranju, koje će doći u godinama koje slede. Činjenica da je Princip bio maljoletan, spasila ga je od smrtne kazne. Osuđen je na 20 godina robije i poslat u zloglasni zatvor Terezin u današnjoj Češkoj.

Neposredno prije toga, uoči samog čitanja presude, Gavrilo Princip je napisao svoje poslednje pismo i uputio ga roditeljima. Zabilježeno je da je nastalo 25. oktobra 1914.

Dragi Roditelji,

Prije svega Vas molim da mi oprostite na velikoj nesreći i žalosti, koju sam Vama nanio. Ja sam inače zdrav, no to ne znači ništa, da li sam bolestan ili mrtav – to mi je potpuno radi mene, svejedno – no meni je jedino žao Vas i cijeloga naroda, zbog nesreće koja ga je snašla. Meni i mojim nesrećnim drugovima već je rasprava svršena, a u četvrtak će nam se proglasiti osuda.

– Kakva će biti ne znam, ali bih najvolio da me na smrt osude.

Ne mogu Vam pisati o svojim duševnim mukama, no to Vam i ne treba znati. Kako sam rekao – oprostite mi i pomirite se sa tim da mene više nema, a ja Vas volim i ljubim iznad svega srca i duše. Gledajte na svaki način da Nikicu školujete.

Više ništa, nego bezbroj poljubaca Vama i svima koje poznam. Mnogo Vas voli i poštuje Vaš sin

Gavrilo

Mora se napomenuti da autentičnost pisma nikada nije u potpunosti dokazana. Ono je objavljeno samo jednom i to u sarajevskoj Večernjoj pošti i ne pominje se u radovima autora koji su se dugi niz godina bavili proučavanjem „Sarajevskog procesa“.

Gavrilo Princip umro je u zatvoru od tuberkuloze 28 aprila 1918. godine, malo pred kraj Prvog svjetskog rata.

Izmučen zatvorom i bolešću u kombinaciji sa batinama i konstantnim mučenjem, u poslednjim danima, sada već istorijska ličnost epskih proporcija – Gavrilo Princip, čovek koji je počeo „Veliki rat” je na zidu iznad nekoliko dasaka koje su mu služile kao krevet zapisao još jednu strofu pjesme svog života:

„Naše će sjene hodati po Beču

lutati po dvoru

plašeći gospodu“