На књижевој вечери „Српски писци у Црној Гори“ која је уприличена у Никшићу поручено је да је Скупштина Црне Горе рекордер у производњи свенародне таме, у којој се, кроз уставна рјешења загрће колективно памћење народа, врши насиље над савјешћу, сипа земља на српски језик, а сада се покушава усути земља и на Српску православну цркву и њене светиње
Књижевно вече
На књижевој вечери „Српски писци у Црној Гори“ која је уприличена у Никшићу, 18. децембра у Парохијском дому у оквиру Деветих дана Његошевих , у организацији Књижевног друштва Његош, након појања Црквеног хора Свети Новомученик Станко, којим руководи професорица Ленка Дурутовић, публику су поздравили уводним словом књижевник Милутин Мићовић и бесједном на тему „Српска култура у Црној Гори и савремени писци“, професор Веселин Матовић. Своју одабрану пезију и прозу читали су књижевници: Радомир Уљаревић, Јанко Јелић, Сава Радулоић, Бећир Вуковић, Ранко Мићановић, Миљан Николић, Драган Бојовић и Будимир Дубак. Водитељ вечери била је пјесникиња Милица Бакрач.
У свом излагању, предсједник Књижевног друштва Његош, Милутин Мићовић, нагласио је: „Дани Његошеви се одржавају једном у години, иако на неки начин стално трају. Нема дана у години да се видно не оставарују Његошеви стихови, и у животу појединаца и у животу народа. Данас, када се згуснула тама у Црној Гори, када се скоро губи разум на колективном плану, Његошеви стихови јаваљају се каонајдубљи ослонци и појединцима и народу, ослонци који зраче унутрашпњом свјетлошћу, најдубљим искуством кроз које пролази и човјек и народ.
Свакодневномного трошимо ријечи, а не додирујемо суштину, него управо производимо таму и празнину, подривамо сопствене темеље. Та колективна тама, наравно, највише се производи организованом државном идеологијом, која директно поткопава темељ Његошевог народа, уноси сукобе и неспоразуме, загрћући памћење и образ народни. Скупштина Црне Горе, доиста је рекордер у производњи свенародне таме. У њој се, кроз уставна рјешења загрће колективно памћење народа, врши насиље над савјешћу, сипље земља на српски језик, а ево сада покушава се усути земља и на Српску православну цркву и њене светиње.
Симболички је важно што је поменут пламен као лијек од назаустављивог брда таме и лажи које се обрушава на наше главе. Та распадајућа брда таме и лажи, хтјела би да подаве и онај огањ, који је сачуван у Његошевом дјелу, али и у Цртињском манастиру, у Острошким стијенама, у срцима сваког Србина Црногорца, који се грије на том великом и прикривеном огњу, сачуваном у искуству наши славних предака и духовних вођа, чија су дјела оглашена и на небу.
Да, огањ, али духовни, стваралачи, је лијек од свих тама и чама, од смртног заборава, од „мрвог сна“ народног, што све још увијек јасно можемо прочитати у Његошевом пјесничком дјелу.
Савремени српски пјесници у Црној Гори, држећи се, бар и најмање искре Његошевог генија, проносе ту ослободилачку вијест и свијест, да је огањ лијек, а ложење на стваралачку ватру, како Хераклитово, тако и Његошево упутство, како бити пјесник и човјек, у не само (духом) „оскудном“, него тамама и стравама пребогатом времену, био „мали творац“ и ослободилац и себе и свог народа од тирјанства таме и „државотворног“ злоумља, која су кидисала да нас прождеру.
Живјевли и весељели се уз стваралачку ватру наших пјесника.
Професор Веселин Матовић, уредник књижевног часописа „Слово“ позабавио се проблематиком кроз коју данас пролази српска књижевност, односно, која се тиче српских писаца који живе и стварају у Црној Гори, подсјећајући ипак „да се стваралачка енергија српског језика, ослобођена под притиском дубоко депримирајуће стварности, још једном показује као једина поуздана одбрамбена снага народа. Десетина пјесничких књига, романа и збирки приповиједака, написаних овдје на српском језику, уважено је и награђено, посљедњих година, престижним наградама у Србији и Републици Српској, али и у Русији и још неким европским земљама. Написан је и ороман број текстова и књига, у којима се, из разних углова (лингвистичког, антрополошко-философског, историјскосоциолошког, теолошко-етичког) темељно освјетљава идентитетско и културолошко питање Црне Горе. Додајем још, као неизоставан дио овога јединственог стваралачког замаха, књиге, дисертације и научне радове лингвиста, историчара и теоретичара књижевности и њихова признања од домаће и иностране научне јавности, који бране част филолошке науке изложене овдје политичком притиску и идеолошкој контаминацији као ријетко гдје у свијету.“
Веселин Матовић, књижевник
Између осталог, Матовић тврди „да све то за званичну Црну Гору, за њене медије и институције, за њен образовни систем, и даље не постоји. Идеолошки налог, оснажен пизмом неостварених личних амбиција оних који су недостатак књижевног талента компензовали уносним партијским положајима и милошћу господара, успоставио је бездушну цензуру и медијску блокаду за српске писце и српску књижевност из Црне Горе. У ствари, препознајући у њој, с правом, најувјерљивију опасност за њихов пројекат језичке и културне преидентификације, додијелили су јој статус деструктивне дјелатности и константне пријетње самосталности и опстанку државе. Што значи: све што се против ње примијени – оправдано је.“
Професор Матовић је скренуо пажњу писцима, штампарима, издавачима, да посебно воде рачуна о новој „омчи“, која је тек припремљена: „од недавно, смишљена jе још једна омча за егзекуцију имена српског језика, и српске књижевности у Црној Гори. Да иронија буде већа, то је учињено у институцији која носи име Ђурђа Црнојевића, у чијој је штампарији, прије пет вјекова, штампана прва књига на словенском југу, управо на српском језику и ћирилицом! Увођењем ознаке црн. – међународног кода, тј. кључа, за тзв. црногорски језик, у каталошки систем Националне библиотеке „Ђурађ Црнојевић“, могло се, пред међународном и домаћом јавношћу, макар формално, ријеши дилема шта припада српској а шта тзв. црногорској књижевности. Прва књига са идентификацијом црн. – црногорски језик (након његове куповине у Вашингтонској библиотеци), штампана је 2018., г. и то је, у ставри, рођендан црногорске књижевности. Међутим, супротно свакој логици, етици и праву тамо се приступило ретроактивној језичкој идентификацији, па се у њиховом КОБИС-у (интернетском библиографском систему), под ознаком црн. уводи све што је икада штампано на простору данашње Црне Горе, осим нових издања која у ЦИП -обрасцу имају назнаку да су писане на српском језику.“
Ипак, закључак бесједе слови да се наша савремена српкс књижевност потврђује стара истина да аутентична књижевност често настаје упркос, а не захваљујући условима у којима настаје.
Подсјећамо, вече је одржано под покровитељством Министарства спољних послова, Управе за дијаспору Србије.
