Пише: Ранко Рајковић
Сматрам да су и оставка и морал подразумијевајући елементи правног система. То што изостају у нашој друштвеној пракси, што их не третира законодавство нити су нашли упоришта у нашем менталитету показује колико смо недовршени као друштво и удаљени од суштине државе.
Оставка је лични захтјев за одлазак са функције. Својевољно враћаш систему оно што ти је од стране система дато. О оставци се не расправља. Оставка се мора прихватити. Свака оставка је неопозива. Када кажемо да је оставка морални чин то не значи да је подносилац оставке морална особа. Оставке углавном подносе одговорни и разумни људи, људи од свијести и савјести, људи који држе до начела и принципа или људи које правда сатјера у ћошак. Оставка је слична абдикацији.
Када се монарх једном одрекне престола у корист наследника не може се више вратити на престо. Оставка је допринос бољем и уређенијем друштву. Можда је с тог аспекта неко поистовјећује са моралним чином.
Оставка није само чин који извире из личности појединца већ је и морална обавеза коју друштво намеће појединцу. Појединац је дужан да се путем оставке повинује друштвеним околностима и друштвеној добробити. Оставку појединац може поднијети својевољно или под друштвеном присилом. Видјели смо на стотине оставки политичких лидера, државника, министара, високих функционера у свим државама окружења.
Подношене су и због малих и наоко небитних ствари због норми које морају остати норме и уређеног друштва као највећег интереса државе.
У Црној Гори Мило Ђукановић као несмењиви предсједник државе и партије до сада се нашао макар у двадесетак ситуација када је морао поднијети оставку да су му узор биле уређене државе европске и ваневропске.
Мучно је набрајати све његове скандале, сплетке, бламаже, корупцијске работе. Умјесто оставком предсједник Ђукановић је на своје разоткривене скандале и афере реаговао жестоким нападима на политичке противнике. То што су за стотину пута мања сагрешења широм свијета државници, министри, особе високог звања и ранга подносиле оставке Ђукановићу није послужило на наук. Напротив. Свјестан да испод себе има идолопоклонички и непросвијећени народ бивао је све дрскији и безобзирнији. Људи који би откривали скандале у његовом државничком ђеловању кажњавани су на разне начине. Застрашивани су, понижавани, исмијавани, прогањани, чак и убијани, јер како нам је објашњавао Ђукановићев пропагандни апарат све су то биле завјере против Ђукановића као борца за самосталну државу. А самостална држава је била и остала само самостални он.
Послије последњих избора наде у мирно окончање Ђукановићеве аутократске владавине показаше се узалудним. Од стране Ђукановића не видјесмо нит оставке, нит моралног чина. Не дочекасмо да виновник многобројних скандала устукне, камоли да буде позван пред судију и у било ком својству, да било какву изјаву поводом очигледних штеточинстава и кривичних дјела почињених на највишим државним нивоима током његове тродеценијске владавине.
Понадали смо се да је Ђукановић стекао бар једног храброг сарадника који би му предочио како промијењеној Црној Гори може пружити највећу подршку подносећи оставку. Ништа ни од тога. Што су афере око њега бивале веће Ђукановић је постајао осионији. Његова осионост није најављивала, како то обично бива, његов политички крај већ нове и све оштрије подјеле и сукобе у малој Црној Гори. Три деценије апсолутне власти кроз нераскидиво јединство партије и државе представљају одличан материјал за мемоаре. Зашто Ђукановић не искористи прилику, ослободи се партијско-државних обавеза и отпочне да нас упознаје са својим великим заслугама за државу. Може то урадити уз помоћ некога ко је вјешт и квалификован за писање биографија. Интересантно би било прочитати Ђукановићево исповиједање о борби за црногорску независност и уложеним напорима да се праведно расподијеле црногорска богастава и благостања.
С оставком Ђукановића и држава би добила много више снаге и елана да примењује законе и доказује ко се, како и гдје о законе огријешио. Из тог обимног посла не би могло бити изузето ни Ђукановићево дјеловање, тим прије што он упорно понавља како “институције треба да раде свој посао”. Да ли почетак рада институција спречава Ђукановића да се повуче са положаја? Да ли га та најава мотивише да у друштву распирује све жешће расколе и сукобе, како би државу гурно у хаос и ватру?
Ако би бирали између скандала, афера, џумбуса с оне стране закона којима је обиљежен Ђукановићев политички пут или од његове стране већ најављених оружаних насртаја на државу из шуме, мудрије би било да изаберемо ово прво. Ради мира у кући нека предсједник Ђукановић настави као и до сада са скандалима, аферама, пријетњама, насиљима, гажењем закона. Доћи ће дан када ће и његови одани подржаваоци схватити да је управо он највећа препрека пуној и озбиљној државности Црне Горе. Дотле се можемо, окупљати, вијорити заставе, пјевати о свему и свачему на различитим и супростављеним странама. Ако икада надрастемо те дјетињарије имаћемо право да Црну Гору назовемо државом. Тада ћемо сви, без разлике, укапирати да се лична воља једног човјека испријечила Црној Гори на путу ка успостављању једнаких права и достојанственог живота за све њене грађане.
Схватићемо да је Црна Гора одавно зрела за оставке, политичке промјене и праву државност. Данас би свака оставка осим Ђукановићеве била спорадична и без значаја. Не зато што су се за Ђукановићеву оставку стекли услови још прије 18 година и што су и даље пуноважни већ због тога што би његова оставка била солидна основа за очување грађанског мира и заустављање погубних пођела у црногорском друштву. А грађански мир, саосјећање и солидарност су нам важнији од затварања било ког поглавља у Европским интеграцијама.
Чак и без тога у интересу је Црне Горе да у овом критичном тренутку прву оставку поднесе онај који је потрошио највише мандата на њеним највишим положајима. И тим путем стижемо до предсједника Ђукановића, никад и ничим превазиђеног властољубца. Обуздавање Ђукановићеве охолости и неутољиве жеђи за влашћу и новцем одавно је морао постати први државни интерес.Из разлога што се то још није догодило овај текст у ритму словенске атитезе могао би носити мало поетскији наслов. Нит оставке, нит моралног чина Већ похлепа и луксузи беспризорног сина Рашта чега држава нам постаде стрвина.
Извор: Журнал
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Одлази,али заувек Мило, превише те на власти било.
Kakva ostavka,on se sprema da ponovo raspusti skupštinu.Đorđije Blažić napominje da je,on,to trebao mnogo ranije da uradi,i da poslanici treba da odu ,,na tušku pijacu i izvolte tamo pa trgujte sa interesima građana” .
Vjerojatno misli mu se odnose samo na poslanike 41 poslanika većine ?