Ништа ти не разумеш, мој најрођенији блесане: Мика Антић – Другарска песма
Мирослав Мика Антић
Ништа ти не разумеш,
мој најрођенији блесане,
уображени принче
што те је живот размазио.
Да знаш колике сам ноћи
узнемирене и бесане
дрхтао крај твог узглавља,
покривао те и пазио.
Ти си за мене још увек
парче тек рођеног меса:
онај мусавко што вришти
и целу кућу потреса.
Ја сам те, лепото моја,
научио да ходаш.
Свима сам плаћао пиће
кад су ти зуби никли.
Ја сам ти дао живот.
Није те донела рода.
А сада смо се, одједном,
један од другог одвикли,
као да све што кажем
заиста не разумеш
и као да све сто умем
ти трипут боље умеш.
У реду, паметна главо.
Ја сам те љуљао, купао,
поносио се тобом,
немуште речи срицао,
и доста своје младости
због тебе сам полупао
и кад је у свет требало
нисам се због тебе мицао,
него сам сав оседео,
мој надувенко мили,
да би твој живот
и дани ваљани били.
Данас кад рођендан славиш,
све ћу свечане торте
побацати кроз прозор
на ужас родбине целе.
Ти знаш: ја сам твој отац.
Ми смо од такве сорте
што не сме да задрхти
кад одапиње стреле.
Можда још није касно.
Једном се мора све рећи:
и другарски и тужно
и грубо и срнећи.
