Никшићким џадама: Спасоје и Дара

Пише: Мишо Вујовић

Сваки град има улице. Никшић има џаде.
Његове џаде се шире од Сквера као сунчеви зраци, по урбанистичком плану Јосипа Шиловића Сладеа – грађевинског инжењера, архитекте и доктора филозофије. По идеји краља Николе, Сладе је уцртао паркове, пројектовао Царев мост и Дворац Краља Николе, саградио град у духу Европе, али са душом под Требјесом.
Разлика између улица и џада је једноставна:
улицама се хода – на џадама се живи.
Улицама пролазе уличари, џадама станује историја.
На џадама Никшића приче се не исписују – оне се преносе, генерацијама, са прага на праг, између погледа и вицева, између обућарске табле и једног безнадежно заљубљеног госта, сакривеног иза песме „Дуни ветре мало са Неретве“.
Никшићке џаде памте многе.
Попут Спасоја Вујовића, човека што се из Америке вратио са шеширом, манирима и идејом – да у завичају отвори нешто што ће личити на свет.
И отворио је хотел. Назвао га је, како другачије – „Америка“.
Али „Америка“ није био само хотел. Била је то сцена у три чина:
дан – за трговце,
вече – за музичаре,
ноћ – за боеме.
У сутерен је уселио обућара Срећа Грбовића – честитог, ћутљивог човека, са чаробним рукама и душом чистијом од сваког лозовог првјенца. Изнад врата радионице Срећо је окачио таблу:
„ОБУЋАРСКА РАДИ(Ј)ОНИЦА“ – с „Ј“ у загради, јер је то слово стално падало или нестајало.
Једног дана наишао је професор и новинар Стојан Церовић – са штапом, шеширом и осмехом из којег је увек вирила нека досетка. Погледао је таблу, затим погледао главни улаз хотела. Тамо је писало:
„ТРПЕЗАРИ.А“ – без „Ј“.
Стојан је подигао обрву:
“Ђе ти је Ј, Спасоје?”
А Спасоје, не трепнувши:
“ Ено га доле, узео га Срећо!
Смех се проломио низ џаду, као ехо добрих времена.
Та анегдота остала је у граду – преносила се као лозовача: чиста, јака и домаћа.
На спрату хотела, у соби с прозором према липама, живела је Дара – Спасојева ћерка. Витка као борика, кротка, али са погледом у којем је живела туга коју ни један гост није умео да разведри.
Само један. Песник из Мостара.
Знао је да магла у Мостару није само временска појава, већ и метафора раздвојености.
Љубав која је започела у сенци липе, окончала се у тишини једног прозора.
Али хотел је памтио. Џаде су причале. А ветар…
Ветар и данас носи њено име преко Никшића – као што се, можда, и оно „Ј“ из трпезарије једног дана врати на своје мјесто.
У граду где обућар и песник деле слова, а кћери имају очеве што из туђине доносе свет – свако слово и свака љубав имају своју адресу. Макар и у причи.
Дара се касније преселила у Београд. Удала се у озбиљним годинама за Чевљанина који је више волео хазард него поезију. Говорило се да није волела песму која јој је била посвећена, посебно је љутио стих:
„Каква бих се ја ђевојка звала
кад се не бих пољубити дала…“
Ипак, једно писмо – пронађено у вечерњем сточићу, међу шминком, ако је аутентично – баца ново светло на Дару.
И на стихове. И на ћутање.
Писмо у столу
Спасојева Дара, за оног што није дошао
Не знам хоће ли икада неко прочитати ово писмо.
Али ако га пронађу — нека знају: било је искрено.
Као она моја бела марама коју сам везала кад си отишао.
Једина белина коју нисам упрљала сузама.
Остале су ишле унутра.
Мајка је говорила:
„Не чекај поруку од ветра.“
А ја сам баш то радила.
Чекала да ми донесе твој глас, да ми донесе смех.
Чекала да липе опет процветају кад их погледаш.
Чекала да од шапата направим мост — од срца до Мостара.
Сад само седим.
Писмо је у фиоци.
У хотелу више нико не спава.
Само ветар пролази,
и понекад затвори прозор сам од себе
као да зна шта сам све оставила отворено.
Дара
„Дуни ветре мало са Неретве,
дуни ветре, па растерај маглу по Мостару,
маглу по Мостару, да ја видим моју милу Дару…“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: