Никшићке џаде Јова Џаде

Пише: Мишо Вујовић

Никшић, педесетих. На аутобуској станици, обитавали су људи што су знали више из живота него из књига. Али међу њима је одскакао Јово Џада, господар улице, човек са самопоуздањем у очима и конзервом у џепу, за сваки случај. Он је преко живота претурио највеће домаће и светске литерарне класике.
Јово је имао академско знање, али и своју особену помало чудну нарав.
Једног дана, неки младић из Београда, студент архитектуре, ушао је у кафану и гласно рекао:
– „Молим вас један еспресо, са мало пене и без шећера.“
Јово га је одмерио, скинуо капу, преврнуо ракију у једном потезу и тихо рекао конобару:
– „Дај момку шољу смрзнуте воде и напиши на њу: Види што си доша’ у Никшић да ти не остане пјена од живота.“
Младић се насмејао, али је наручио лозу. Јово му климну главом:
– „Добар си. Ако останеш дуже, постаћеш чо’ек.“
Рођен као Јово Борозан, добио је надимак по одговору који је давао свакоме ко га пита:
– „Како си, Јово?“
– „Ево џадом.“
Завршио гимназију на Цетињу, али живот га је вратио на улицу, међу људе.
Знао је Његоша, Шекспира и Шантића напамет.
Сиротињи није наплаћивао – делио је.
Његова биографија се кроз анегдоте препричавала често у дуванском диму и малиганима.
Кад га начелник упита шта ради, одговори:
– „Ништа. Али и то радим поштено.“
Кад му партијаш каже:
– „Мораш мислити позитивно.“
Јово узврати:
– „Мислим, брате… ал’ све горе по вас!“
Знао је ко кога вара, ко коме дугује,
где се пије на црту, а где из ината.
Један поглед био му је довољан да човека процени:
– „Овај није за робију, али јесте за чишћење душе.“
Кад се напије — говори у стиховима.
Кад огладни — у афоризмима.
Једном, у “Захумљу”, загрмео:
– „Ја сам последњи поштен човек у овом граду! Само ме још нису открили.“
Ако се једног дана подигне споменик уличној мудрости,
не треба бронза.
Ставите клупу.
И испишите:
„Овде је сједио Јово Џада. Ако имаш нешто мудро рећи — сједи и кажи.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: