Никшић је моја судбина

Јавно обраћање угледног београдског професора др Славише Орловића, граду који није његово порекло, али јесте његова припадност

Мишо Вујовић

Узвишено, искрено и са дубоком емотивном нотом, професор др Славиша Орловић обратио се Никшићанима на свечаности посвећеној заједништву, култури и завичајној солидарности. У тексту који је симболично насловио „Никшић је моја судбина“, професор је изразио јавну молбу — не само да буде прихваћен као Никшићанин, већ и да ту припадност носи као част, обавезу и израз захвалности граду који га је обогатио људима, доживљајима и трајном блискошћу.

Ово није само говор. Ово је писмо срцу једног града. Исписано је поштовањем, хумором и дубоком жељом за духовном домовином. Проф. др Славиша Орловић, један од најпоштованијих интелектуалаца савремене Србије, обраћа се Никшићанима не као пролазник, него као човек који је у Никшићу пронашао свој идентитет кроз друге. Његов текст је омаж карактеру, шарму и снази Никшићана, али и позив на заједништво које надилази родно место и географију.

Никшићани,

Хвала вам што сте мe позвали да вам се обратим. Моје обраћање је јавна МОЛБА под називом „Никшић је моја судбина“. Обраћам се „urbi et orbi“, грађанима (света) и једном граду. Дозволите ми да и ја будемНикшићанин.

Ако дођеш у било који град, а тај град се зове Никшић, срешћеш највише црногорце, најтврђехерцеговце и најјаче србе. Срешћеш никшићане – који су грађани света, а чији је град њихова судбина и њихов карактер.

Рођени смо као номади. Наш пут води далеко. Најдужи пут до себе води, каже једна античка мудрост. Враћање завичају је враћање извору, темељима и коренима. Сваки човек има место које је за њега центар света, стожерна тачка, тачка ослонца, непресушни извор инспирације, љубави и креације. Такав град, који је „центар света“, је наш Никшић.
Пут око света завршава се у сопственом дворишту одакле и почиње. У дворишту свога детињства многи никшићани пронашли су „свети грал“ који им је помогао да се успињу навише, стигну најдаље и достигну највише врхове чиме год да су се бавили. Никшићани су најупешнији и као мангупи и као хероји, и као спортисти и алпинисти, и као песници и књижевници, и као сликари и вајари, и као професори и лекари, и као дисиденти и државници, и као политичари и бизнисмени.
У Никшићу, ако у нечему нисте најбољи, онда мора да сте први!
На европском првенству у фудбалу, у Минхену,на које нас је водио наш вечерашњи домаћин, љубазно нас је дочекао један никшићанин. Упитах, ко је он? Рекоше ми – то је Фиков унук! И Фико, иако није био највиши никшићанин, први је имао мерцедес у Никшићу, а касније је купио и Титов мерцедес. „Иде мечка не види се нико, ил је празна ил је Ристо Фико“.
Никшићки карактер је судбина никшићана!Овај град био је и остао расадник и непресушни извир талената и ствараоца, личности и карактера, отмености и луцидности. Неки никшићани који су се отиснули у свет, као да су постали већи од града, али им град то не признаје и не прашта. Истовремено, у Никшићу и бескућник Вито Николић добио је своју улицу.

Никшић није град у који се људи враћају, већ град из којих људи никада не одлазе. Они, оно своје носе и проносе где год да су. Никшићани себе дарују свету, као што и свет доносе у свој град.  Никшићани се не одвајају од своје топографије и када више не живе само у њој. Многи никшићани су само младост провели у Никшићу. Како каже нобеловац Јосиф Бродски, место љубави је где проведеш првих двадесетак година.
Људи се углавном отимају о градове а неки градови се отимају о људе. Сматра се да се око Хомеровог родног места спорило седам градова. Око Николе Тесле се спори неколико држава. Данас се ја отимам о Никшић.
Никшићани су моја судбина! Сретох вас у војсци, на факултету, у дому, у литератури, спорту и култури, у јавном и приватном животу.

Судбински сам везан за свог омиљеног професора – Ратка Божовића, и за свог пријатеља, нашег вечерашњег домаћина, добротвора и доброчинитеља, једног од најуспешнијих пословних људи из Никшића, Жарка Косовића. Моји никшићани су људске громаде, горостаси и топоси.Од њих сам научио, не само како се воли свој град, већ и како се читавог живота може даривати своме родном граду.
У Никшићу видех и Крупац и Видрован, и Требјесу и Оногошт, бедем, Жупу Никшићку и Острог. На тераси хотела „Оногошт“ сетих се Шекспировог – „свет је позорница“. Ту се могу срести генерације које сууткале себе у идентитет свога града. Многи од њих,за живота постали су легенде.
Из једне улице у Никшићу, у неких стотинак метара, потиче неколико шефова држава и влада у региону. Да не говорим о многимa другимa који су се узвисили. Одатле је и присутни унук митрополита Илариона Рогановића, којег је поставио књаз Никола а рукоположио Његош, а који је био старешина манастира Острог.
Иако нисам ни најбољи, ни  највећи, ни најјачи, нека будем први Никшићанин, који ту није ни рођен, ни одрастао.
У мери, у којој Никшић подсећа на антички град-државу, хтео бих и ваше држављанство.
Студентима из моје Косовске Митровице и из нашег Никшића, давао сам једну оцену више, извлачећи из њих оно најбоље, јер сам знао да увек могу више и боље.
Надам се да моја молба неће завршити на рулету са три прста Милете Килонија, ни као искошени ликовни призор у сликама Воје Станића, или само као сцена из филма Живка Николића: „Све ћу ја вас у приморје!“
Надам се да нећу да чекам неку радну групу или комисију. Ако крене у том правцу, молим Бога да не допаднем шака хирурга и џудисте, Лулета Мандића, ни џудисте Мигина Бечановића, који свргну с трона деценијску јапанску владавину, ни боксера Николе Сјеклоће, или каратисте Зека Божовића.
Верујем да ће и Свети Василије услишити моју молитву. Пробаћу да се још некако додворим преко преосвештеног игумана Сергија.

И ако ме не прихватите да сам ваш, ви ћете заувек остати моји.
Моја наклоњеност вама је без пристрасности!
Хоћу да верујем да се ради о заједничком осећају блискости.
Хвала вам унапред, драги моји Никшићани.
Проф. др Славиша Орловић

Београд, 25.05.2025. године

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: