Nikolić: Nataša Kandić je svjedok ćutolog trgovine ljudskim organima na KiM

Piše: Radan Nikolić

U knjizi „Lov: Ja i ratni zločinci“, bivša tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte prvi put je progovorila o užasnim zločinima kosovskih Albanaca – kidnapovanju ljudi, vađenju i prodaji njihovih organa po završetku NATO agresije 1999, kada su, kako piše, „kosovski Albanci transportovali kamionima preko granice Kosova, ka sjeveru Albanije, 300 kidnapovanih lica“ do „žute kuće““ gdje su  im hirurzi vadili organe koji su potom „prevezeni preko aerodroma blizu Tirane u hirurške klinike u inostranstvu i presađivani pacijentima koji su to plaćali“.

Uglavnom sve što je znala Del Ponteova o kidnapovanju, ubijanju i trgovini izvađenim organima kosovskometohijskih Srba, Roma i Crnogoraca, znala je i njena bliska saradnica Nataša Kandić izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo, lobistkinja kosovskih Albanaca i promoterka nezavisnog Kosova. I Dan danas njene projekte, koji su u suštini antisrpski, odnosno prohaški, osim Soroša i drugih moćnika – globalista, podržavaju i EU i UN, pa i Republika Srbija, što jasno svjedoči o stanju prava i pravde krajem 2o. i početkom 21. vijeka. Tako je i prošle godine UNDP podržao projekat Fonda za humanitarno pravo „Pravo na reparaciju ratnih zločina“. Dakle, svjedok ćutolog trgovine ljudskim organima na KiM i jurišnik na Srbiju, pravo, pravdu i istinu o ratnim dešavanjima devedesetih Nataša Kandić ima jaku međunarodnu podršku.

Pokojna Smilja Avramov – istaknuti srpski stručnjak za međunarodno pravo i aktivistkinja Odbora za zaštitu Srba od Haškog tribunala koja se posvetila objelodanjivanju zločina i genocida nad Srbima u dvadesetom vijeku, u jednom od autorskih tekstova na temu trgovine ljudskim organima navela je da je slučaj vađenja organa na Kosovu samo poslednja karika u lancu trgovine ljudskim organima, koje je otpočelo početkom ratnih devedesetih u Hrvatskoj i BiH, kada su hrvatski i muslimanski vojni hirurzi vadili organe kidnapovanim civilima srpske i romske nacionalnosti i zarobljenim srpskim vojnicima (Vukovar, Gospić, Bosanski Brod, Kupres i dr.) zarad trgovine.

Ukazujući na dokaze, Avramov je zapisala: „Trgovina ljudskim bićima i njihovim organima nadmašila je nacističke zločine u vršenju medicinskih eksperimenata nad živim ljudima. Doktor Mengele bio je amater u odnosu na „monstere“ – čudovišta koja su izašla ispod kišobrana NATO“.

Avramov, tvrdi da je Del Ponteova svojom knjigom zapravo pokušala da skine odgovornost sa sebe i Haškog tribunala i negira njenu tvrdnju da o vađenju organa nijesu postojali verodostojni dokazi, te da je priča o „žutoj kući“ uveliko bacanje „prašine u oči“ kako bi se odvratila pažnja od zbivanja u američkoj vojnoj bazi „Bondstil“ na Kosovu i navodi da su „iza trgovine ljudskim organima stajala „preduzeća pakla“ – „privatne“ američke vojne korporacije oslobođene bilo kakve pravne kontrole. „U transkriptu prisluškivanih razgovora kod srpske obaveštajne službe o tome postoje dragoceni podaci. U razgovoru Vesli Klarka, komandanta NATO snaga za Evropu, obavljenom 15. avgusta 2001. godine u švajcarskim Alpima, sa Havijerom Solanom pred Klarkov put na Kosovo, Klark je rekao: „Moram da obavim važan posao, obećao sam da ću da donesem bubrege…“ Solana je na to reagovao: „Dobro radi bolnica u Bondstilu, kao i cela baza“. Posle dve nedelje Klark se susreo sa Tačijem u Prištini. Iz minijaturnog mikročipa odašiljani su podaci o dogovoru sa srpskim političarima o slabljenju bojeve gotovosti Vojske Srbije, o uništenju tenkova i raketa, ali i sasvim otvoreno pitanje Tačija upućeno Klarku: „Verujem da je Kraljevska bolnica u Londonu zadovoljna saradnjom po pitanju organa za transplantaciju“, piše Avramov.

Sve u svemu, što se tiče trgovine ljudskim organima u Hrvatskoj, Bih i AP KiM, tokom i nakon ratova 1991/1999. na Zapadu ništa novo, a nade u pravdu Haškog tribunala su nerealne. Jeste da krivično djelo ratnog zločina ne zastarijeva, ali se protokom vremena uveliko to pravno pravilo obesmišljava ako zločince za života ne stigne kazna.