Nikolaj Ivanovič i Sirija

Zrikavog Koljku upoznao sam pre skoro trideset godina pored kazanske železničke stanice u Moskvi. Zrikavom Koljki je sa očima sve u redu, zapravo, ne zna se zbog čega je Nikolaj Ivanovič svojevremeno dobio taj nadimak, koji je srastao sa svojim vlasnikom toliko da se i ovaj teško seća svog pravog imena. Ali zato mi je nekoliko puta ispričao svoju biografiju, naravno uz gutljaje votke. Koljka je rođeni Moskovljanin, imao je stan i ženu, iz gluposti se potukao i osuđen je. Zatim su događaji krenuli po hiljadu puta ponovljenom scenariju.

Nikolaj Ivanovič je za šest meseci izgubio dozvolu boravka u Moskvi, dve godine kasnije žena mu se preudala i, kada je Nikolaj Ivanovič izašao iz zatvora, nije imao ni kuće ni kućišta. I pri tome je „ranije osuđivan“. Uputili su ga u Kalinjinsku oblast da tamo živi i pošteno radi. Otišao je. Tamošnji reonski inspektor jedva da mu je i pogledao dokumenta: „Ne nadaj se, nećemo ti dati dozvolu boravka. Imamo i previše svojih razbojnika.“ Nikolaj Ivanovič je u sebi rekao da je od sada čovek drugog, pa i trećeg reda. Probao je još nekoliko puta da negde pusti korenje. Svaki put se sudarao s istim nerazrešivim problemom: stan.

Mučio se tako Nikolaj Ivanovič izvesno vreme dok nije shvatio: neće se vratiti na onaj stepenik sa kojeg je svojevremeno neoprezno pao, sudbina je takva, ne može da živi kao svi normalni ljudi. Tako se pretvorio u zrikavog Koljku. Tri dana je sedeo sa šeširom za prosjake pored kazanske železničke stanice, tri dana je pio.

Setio sam se Nikolaja Ivanoviča dok sam ovih dana šetao Moskvom. Nema više prosjaka, Moskva je danas sređena, umivena, bleštava noću kao Las Vegas, prepuna kafića i luksuznih restorana. Nigde papirića ni plastične kese na ulici, metro savršeno čist i tačan, parkovi negovani, trgovi milimetarski popločani. U Tverskoj ulici butici svih svetskih modnih kuća, istina cene su astronomske, ali su i plate u Moskvi solidne: učiteljica ima 1000 evra, šoferi po 1500 evra, članovi nadzornih odbora banaka imaju plate nekoliko puta veće i od plate Vladimira Putina. Doduše i stanovi su jako skupi.

Na ulicama je mladi svet obučen po poslednjoj modi, u metrou i mladi i stari zure u svoje „ajfone”, „ajpede”, u mobilne telefone, tek poneko čita knjigu. Ulicama Moskve jure najluksuzniji automobili: „bentli“, „ferari“, „lamborgini“, džipovi svih svetskih marki. Nikoljska ulica, Stari i Novi Arbat žive 24 sata, preko puta zidina Kremlja najmodernija robna kuća sa francuskim parfemima u izlozima, preko puta stare zgrade KGB na Trgu Feliksa Đeržinskog, čija se fasada sada obnavlja, novi je superlukusuzni hotel.

Gledam svu arhitektonsku raskoš pozlaćenih kupola današnje Moskve, taj svet bogatstva i sjaja, kapitalizma na ruski način i setih se Nikolaja Ivanoviča. Je li njegova sudbina, zapravo, sudbina države? Kada jednom neoprezno padnete sa stepenika, teško se na njega vraćate. Odnosno današnja Rusija i nekadašnji Sovjetski Savez?

Nekadašnji je SSSR uoči četvrtog arapsko-izraelskog rata 1973. godine isporučio Egiptu i Siriji tada najnovije raketne PVO sisteme „kub“, odnosno SA-6, te obučio arapske posade za rukovanje tim sredstvima. U prva tri dana tog rata Egipćani i Sirijci oborili su raketama više od 100 izraelskih borbenih aviona. Za Amerikance i Izraelce to je bio šok. Kada su u protivnapadu vojnici generala Arijela Šarona uspeli da pređu na drugu stranu Sueckog kanala, napipavši slabi spoj između egipatske 2. i 3. armije i kada su izraelski tenkovi stigli tačno na 101 kilometar od Kaira, Moskva je uputila jasan ultimatum i Izraelu i SAD: ako se izraelski tenkovi momentalno ne zaustave, Sovjetski Savez će poslati u pomoć Egiptu i Siriji pet svojih najelitnijih vazdušnodesantnih divizija.

I izraelski su tenkovi stali. Ima indicija da su delovi sovjetske 103. gardijske vazdušnodesantne divizije tada već bili stigli na aerodrom Batajnica. Jer, Tito je tada otišao u Moskvu na poziv Leonida Brežnjeva na hitan sastanak svih šefova komunističkih partija i država povodom tog rata. Nije mi to pričao Nikolaj Ivanovič, znam to pouzdano iz drugih izvora. Ali bi Koljka danas verovatno rekao: „Bila su to druga vremena.“ Vremena kada Moskva nije bila inferiorna, kada te 1973. godine nije bila vojno ponižena upotrebom sovjetskog oružja u arapsko-izraelskom ratu. Leonid Brežnjev, ma koliko bio tada star, nije dozvolio potpuni trijumf američke moći na nekoliko stotina kilometara od svojih granica. Ali taj isti Leonid Brežnjev poslao je mog poznanika Koljku u zatvor.

Ne znam kako će Vladimir Vladimirovič Putin objasniti eventualni krah sirijske PVO u sudaru s američkim raketama i avionima? Da li je napustio svog sirijskog saveznika i jeftino prodao ruske interese na Bliskom istoku ili je na vreme naoružao Sirijce?

Miroslav Lazanski