„Тешко да постоји народ са тужнијом судбином од српске. Са висине свога сјаја… српски народ потонуо је у презрено ропство, након фаталне битке на Косову пољу 1389. године, против надмоћних азијских хорди. Европа никада неће моћи да се одужи Србима који су, жртвујући сопствену слободу, зауставила тај варварски прилив. Пољаци у Бечу, под Собејским завршили су оно што су Срби започели, и слично су награђени за своју службу цивилизацији.

На Косову пољу пао је и Милош Обилић, најплеменитији од свих српских хероја, након што је убио султана Мурата II посред његове велике војске. Да се не зна да је ово историјска чињеница, могло би се помислити да се ради о миту, створеном под утицајем Грка и Римљана. Јер у Милошу видимо и Леонида и Муција, и више од тога, видимо мученика, јер он не умире лако смрћу на бојном пољу као Грк, већ за своје смело дело плаћа страховитом мученичком смрћу. Од те трагичне битке па све до недавно, над Србима је владала тамна ноћ са само једном звездом на небеском своду – Црном Гором. У тој тами није било наде за науку, трговину, уметност или индустрију. Шта су могли да раде, ови храбри људи, осим да наставе исцрпљујућу борбу против угњетача? И радили су то непрестано, иако су шансе биле двадесет према један. Али та борба је једва задовољавала њихове дивље инстикте. Остало им је да ураде још само једну ствар, што су и урадили: племените подвиге својих предака, храбра дела оних који су пали у борби за слободу, овековечили су у песми. Тако су околности и урођени квалитети учинили Србе нацијом мислилаца и песника…“

Никола Тесла „О Змају Јовану Јовановићу“

„Господо и браћо! Необично сам усхићен одушевљењем којим ме ви предусретате са одушевљењем својим, кад се ја после толиког мог бављења на страни у далеком свету, далеко од своје отаџбине, моје миле браће, налазим овога момента овде, међу вама… Радујем се што могу овом приликом пред вама да изразим своје најмилије задовољство да сам био и да вазда остајем Србин и ништа више. Дешава се да човек удаљен од своје отаџбине, занет послом каквим се и ја занимам, покаткад смете с ума своје име, своју народност и своју отаџбину. Али тога код мене није било и, надам се, да неће и не може никад бити… Ако има какве славе и заслуга за човечанство да се припише моме имену, то и та почаст припада српском народу из чије сам средине и поникао…“

2. јуна 1892.