• Поглед

Никола Н. Живковић: Линчовање српских спортиста у Хрватској

1 min read

7 година ‎ ИН4С

Сигуран сам да Срби из Мостара, Книна, Приједора, Коренице, Пребиловаца, Глине, Пакраца, Шида, Гацка, Руме или Ирига немају жељу да понове оно што се догодило са њиховим најближима током Другог свјетског рата. А то значи да неће морати да, на примјер, у фебруару скачу у ледено Јадранско море.

Ватерполиста Црвене звезде у мору прије неколико седмица, фото: Скриншот

Посљедњих дана наша штампа много говори о ватерполистима београдске „Црвене звезде“. У раним послеподневним часовима, 12. фебруара 2019. године – само да кратко поновим – сједјели су млади српски спористи у једном кафићу на сплитској „риви“ и, вјероватно су ћаскали о предстојећој спортској утакмици.

Одједном су њима са, очевидно, нимало пријатељским намјерама пришли неки зли момци из Сплита. Тројица Београђана одмах су схватили да им је једини спас у брзим ногама. Четврти играч „Звезде“ излаз из те, нимало пријатне, ситуације видио је у мору. Да није скочио у хладан Јадран, можда би био и убијен, како је после изјавила сама жртва, иначе „Звездин“ голман.

Њихова једина кривица била је да су – Срби. Сплићани су их препознали по томе што су носили тренерке са обиљежјем београдског спортског клуба.

Ово није ништа ново. Барем не за нас, који смо рођени у Луци, Босни, Славонији, на Банији, Кордуну, Хереговини или Далмацији. Нас то нимало не изненађује. Зато сви моји пријатељи, а нарочито они који су рођени у Хрватској, љетују на мору, али не на Јадранском, већ – Егејском.

Покушај неких коментара на „РТС“-у, или штампе блиске Вашингтону/Бриселу, да догађај – ако га је већ немогуће игнорисати – представи безначајним, све у смислу као „не треба претјеривати“, или „то су ипак само појединачни случајеви“. И то смо већ видјели. Први човјек Хрватске у доба Јосипа Броза, Владимир Бакарић, на сличан је начин објаснио хрватске злочине над Србима током Другог свјетског рата: „Злодјела су починили мала група Хрвата, који су стигли из Италије и то са три камиона.“ Цитирам по сјећању. Наравно, он се није упуштао у детаље. Није се, на примјер, питао: Како је било могуће побити 750 000 Срба – како тврди њемачки дипломата Херман Нојбахер – ако су злочине починили Хрвати који су стали у само три камиона?

Постоје, међутим, бројни документи и мемоари, прије свега странаца, који су вољели Хрватску. Имамо свједока тог времена, Глеза фон Хорстенауа, њемачког генерала у Загребу, на примјер. Он нам је описао прогоне Срба у Загребу године 1941. Он није видио само три камиона, већ каже да је то била политика једне државе – Независне Државе Хрватске. Многи знају и за уништавање српске имовине у Загребу године 1903. и у јуну 1914. године. За оне који желе да се подробније информишу о тој теми, препоручујем књигу академика Василија Крестића „Геноцидом до Велике Хрватске“.

А годину 1971. већ многи памте. Имамо запис једног Београђанина, који је тада имао девет година: „Тако – у прелиставању старих новина, под датумом од 6. августа 1971. године – наилазимо на извјештај са припремне утакмице Хајдук – Црвена звезда, одигране у Сплиту… Љетовање на Јадранском мору – у то наизглед неузбуркано и привидно срећно вријеме титоистичке Југославије, које све више бива идеализовано у сјећањима носталгичара…

Утакмица је временом ишчезла из сјећања, остала је само мутна представа о близини терена и трибина, да би заувијек остао упамћен тренутак у којем играчи у црвено-бијелим дресовима почињу да бјеже са терена: погрдни повици, предмети који лете према њима, изненада откривена самоћа – од које се хладе прсти – у наизглед пријатељском окружењу. Остало је нејасно: одакле све то? Одакле толико прецизне мржње према нама који смо стигли – вођени изнудицом или избором – тамо гдје су нас позивали: са мјеста са којих су нас опомињали да не крећемо пут других страна?

Тренутно распрскивање службених лажи и породичних прећуткивања, сасвим непосредно и готово опипљиво сазнање о томе да смо туђинци на „нашем мору“, сирова и сасвим животна врелина мржње: опипљива, као тијело, густа и загушујућа, као магла, безразложна и безусловна… До свега је дошло зато што су црвено-бијели дресови – у том рају титоистичке толеранције – представљали српску заставу. Једна метонимија претворила се у једну метафору. Нису то, дакле, били никакви неодговорни навијачи, него читав стадион. Била је то непатворена и усредсређена мржња.“ (Одломак из књиге Миле Ломпара: „Дух самопорицања“.)

Јавила се и Ведрана Рудан, хрватски публициста, веома усамљен, али драгоцјен глас. Ево њеног коментара: „Неколико дјечака из Србије дошло је у мој град да игра ватерполо утакмицу. Нису схватили, нико им није објаснио, да не смију да прошетају до Риве у дресу своје екипе јер би неко због тога могао шипком да им развали главу. Дјечацима из Србије то можемо ʼопростити‛ јер су млади, што они знају? Бих ли ја, овако стара, да ми је то неко рекао, могла у то да повјерујем? Бих. И рекла бих тој дјеци, још у Београду, не одлазите, ако одете можете остати без главе. И да, морамо бит фер према грађанима и грађанкама Сплита. Ово је могло да се догоди у било ком хрватском граду. Тренутна хрватска власт нам поручује, у мржњи је спас.“

Тако имамо сјећање која говоре о прогонима Срба не само из архивске грађе, из далеке прошлости, већ, ево, живих људи. Одмах после овог догађаја причао сам са једним мојим добрим познаником. Његов коментар био је кратак: „Срби ће и ово да забораве.“

Прво што ми овде пада на памет јесу ријечи америчког философа Сантајане: „Они који не могу да се сјете прошлости, осуђени су да је понове.“

Сигуран сам да Срби из Мостара, Книна, Приједора, Коренице, Пребиловаца, Глине, Пакраца, Шида, Гацка, Руме или Ирига немају ни мало жеље да понове оно што се догодило са њиховим најближима током Другог свјетског рата. А то значи, најблаже речено, да неће морати да, на примјер, у фебруару скачу у ледено Јадранско море.

Извор: Стање ствари

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: