Nikola Milovančev: Besramna manipulacija i tendenciozno skrivanje činjenica

Minulih godina svedoci smo intenziviranja besramnih pokušaja da se umanji broj žrtava Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, posebno žrtava u logoru Jasenovac, kao najvećem stratištu na području nekadašnje jugoslovenske države. U avgustu ove godine su oglašavanja tim povodom prevršila svaku meru.

Nije na nama da se bavimo pitanjem da li uopšte postoji autor, ili ko je inspirator, članka koji je objavljen a zatim povučen sa internet strane vrlo uglednog lista Džeruzalem post. Žalosno je, da je takav slučaj nipodaštavanja žrtava, kojim se broj postradalih jasenovačkih mučenika smanjuje na 3.000 – 4.000, u skladu sa falsifikatima neoustaških revizionista, objavljen u prijateljskom Izraelu. Posebno ako znamo, da je jedan istoričar, nekadašnji načelnik Vojnog arhiva u Beogradu Antun Miletić, imenom i prezimenom popisao 14.694 Jevreja koji su u logoru Jasenovac nastradali. Taj istoričar, koji je objavio desetak knjiga sa preko 5.500 strana dokumenata, sam je popisao imenom i prezimenom preko 82.000 žrtava logora Jasenovac, dokazavši smrt još 64.493 drugih žrtava. Nažalost, osim rada pukovnika A. Miletića i od njega prebrojanih više od 146.000 žrtava, svi drugi istoričari su u proteklih 75 godina mnogo manje učinili na identifikaciji stradalnika.

Reakcije Dejana Ristića i „Džeruzalem Posta“

Pozitivno je što je na tekst nepostojećeg autora „Goldmana“ odmah reagovao direktor Muzeja žrtava genocida u Beogradu g. Dejan Ristić. Manje pozitivan je način na koji je g. Ristić reagovao, odnosno nepotpunost podataka koje je izneo.

On u svom izlaganju govori o „bezmalo 90.000“ utvrđenih jasenovačkih žrtava. Ako je približno toliki broj, pre više decenija, imenom i prezimenom utvrdio sam istoričar Antun Miletić (i objavio u knjizi „Ubijeni u koncentracionom logoru Jasenovac“, 2011. godine), postavlja se pitanje: koliko su žrtava „bezmalo“ popisali svi drugi istoričari u 29 godina postojanja Muzeja žrtava genocida u Beogradu? Prepisali 82.000 imena od Miletića i došli do „bezmalo 90.000“!

Možda, više od članka fantoma Goldmana, može da nas ražalosti izvinjenje, koje je taj list objavio 22. avgusta. Mislim tu na ovu rečenicu: „Milioni ljudi umrli su od ruke nacista i njihovih kolaboracionista tokom Drugog svetskog rata, ali – izuzev Jevreja i Roma – nisu bili žrtve genocidne namere“. Zar je moguće da niko u uredništvu „Džeruzalem posta“ ne zna, da su više od dva miliona Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj (NDH) bili žrtve genocidne namere?

Podsetićemo na reči ustaškog ideologa i ministra Mile Budaka iz govora jula 1941. godine: „Jedan dio Srba ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostale ćemo prevesti u katoličku vjeru i tako pretopiti u Hrvate“ (Viktor Novak, Magnum Crimen, Beograd 1986, str. 605). Zar ovo nije genocidna namera? Ili je potrebno citirati i reči Viktora Gutića na zboru u Sanskom Mostu, maja 1941: „Srbi neka se ne nadaju ničemu, i za njih je najbolje neka se isele, neka ih nestane iz naših krajeva…“ (list „Hrvatska Krajina“, Banja Luka 30. maj 1941. – cit. po Viktoru Novaku, isto, str. 608). Kome ni to nije dovoljno, može da se posluži barem sa dva citata iz članka dr Iva Goldštajna, koji je pod naslovom „Tek je svaki peti Židov u NDH dočekao 1945.“, objavljen u zagrebačkom Večernjem listu od 3. septembra 2018. Citiram prof. Goldštajna: „Ustaški je pokret u osnovi bio antisrpski i od svoga je osnutka 1932/1933. širio mržnju uglavnom protiv Srba… Slijedeći primjer nacista od kojih su često primali instrukcije, ustaše su svojim planovima za ubijanje Srba dodali i još oštrije mjere protiv Židova…“ Genocidna namera protiv Srba – to je notorna činjenica – postoji u ustaškom pokretu od početka, od 1932.
Verovatno bi „Džeruzalem post“ trebao da se još jednom izvini – ovaj put zbog neistine u svom izvinjenju od 22. avgusta; ne samo da je genocidna namera prema Srbima u NDH postojala, već je ona bila kreirana pre postojanja iste takve namere prema Jevrejima i Romima u NDH!

Naša nečinjenja

Naravno, ne možemo kriviti druge za vlastita nečinjenja. Na Srbiji i Srpskoj je da obave popis žrtava iz ratova 1941-1945. i 1991-1995.

Primer Slovenije, koja je, pre samo petnaestak godina, političkom voljom obezbedila sredstva za rad istoričarima, pokazuje da je to još moguće. A rezultati u Sloveniji su zapanjujući: umesto broja od 40.000 žrtava obuhvaćenih krnjim saveznim popisom žrtava Jugoslavije iz 1966, došlo se poimenično na preko 99.000 žrtava, dva i po puta više. Nesumnjivo bi čak i veće odstupanje bilo kod srpskih žrtava odnosno kod ukupnog broja žrtava Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, kojim je, po krnjem popisu iz šezdesetih godina prošlog veka, bilo obuhvaćeno 657.000 stradalih. Tada bi nestale i brojne dileme oko broja jasenovačkih žrtava. Podsetićemo samo D. Ristića i I. Goldštajna, kao i širu javnost, da je vrhunski hrvatski statističar dr Jakov Gelo, u svom doktorskom radu „Demografske promjene u Hrvatskoj“, zapisao o broju žrtava: „samo Jasenovac preko 700.000… S. Gradiška 75.000“ (Zagreb, 1987, str. 153). A J Gelo je zatim, u nezavisnoj Hrvatskoj, postao direktor Državnog zavoda za statistiku. Ne zaboravimo: kosti jasenovačkih mučenika se rasprostiru na površini od 210 kvadratnih kilometara!

Osnove za istraživanje postoje, i veoma su solidne. Možda bi, za početak, mogli krenuti od jedne napomene A. Miletića u intervjuu, koji je objavila „Politika“ 19. avgusta 1991. („Istorija nikada neće oprostiti Titu što se nije poklonio jasenovačkim žrtvama“): da se pronađe kartoteka koju spominje Državna komisija za utvrđivanje ratnih zločina iz 1945, u izveštaju broj 16.093. Kartoteka ubijenih, nestalih i interniranih Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, koja je tada postojala.

Izjavi dr Marije Elizabete Miletić nije potreban opširniji dodatan komentar. Sama po sebi, ona razotkriva činjenicu da rukovodstvu Jugoslavije posle Drugog svetskog rata nije bilo stalo do otkrivanja punog opsega monstruoznih zločina počinjenih u Jasenovcu u vreme NDH, od leta 1941. do maja 1945. godine. Time su u mnogo čemu potvrđeni navodi, koje je izneo dugogodišnji načelnik Vojnog arhiva u Beogradu, vojni istoričar Antun Miletić, u dva intervjua, u „Politici“ od 18. i od 19. avgusta 1991. („Raselov sud o ustaškom genocidu“ i „Istorija nikada neće oprostiti Titu što se nije poklonio jasenovačkim žrtvama“).

Stravični rezultati istraživanja

Činjenica je da su kosti jasenovačkih žrtava razasute na površini od 210 kvadratnih kilometara. A po istraživanjima dr Vide Brodar i drugih članova Komisije 1964, na području jasenovačkog logora, na mestima intenzivnog pokapanja su rezultati bili stravični. Samo u jednoj sondi, prosečno je nađeno 22 ubijenih ljudi na jednom kubičnom metru (Izveštaj od 27. juna 1964, str. 15).

Na simpozijumu u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti je, na naučnom skupu „Metodološki problemi utvrđivanja gubitaka stanovništva u I i II svetskom ratu“, 21. juna 1985, završno izlaganje podneo Vladimir Dedijer. Tom prilikom, on je spomenuo i jednog časnog Hrvata, dr Nikolu Nikolića. Čoveka koji se nije savijao po vetru, pa je bio zatvaran i u Kraljevini Jugoslaviji, i od ustaša u Jasenovcu, a i posle rata je od lekara partizanskog saniteta došao i u Brozov zatvor.
Dedijer je tada naveo: već krajem 1944, Nikola Nikolić je izradio elaborat kako posle rata treba konzervirati logor u Jasenovcu. On je svoj elaborat predao Rodoljubu Čolakoviću, tadašnjem ministru za Bosnu i Hercegovinu u Titovoj vladi. Čolaković je obazrivo odgovorio da je to pitanje iznad njegovih kompetencija i poslao Nikolićev elaborat na „nadležno mesto“. Posle nekoliko meseci, Čolaković je saopštio dr Nikoli Nikoliću da od elaborata o konzerviranju logora Jasenovac neće biti ništa. Kao razlog je navedeno „da se neće dozvoliti vaspitavanje dece na ustaškim zločinima“. Ovo je Vladimiru Dedijeru ispričao dr Đuro Mešterović, Nikolićev kolega i ratni šef partizanskog saniteta, kojem se Nikolić požalio (navodi po: Vladimir Dedijer, Vatikan i Jasenovac, Beograd 1987, str. 667).
Upravo se setih: 1975. ili 1976. godine smo jednom o tome pričali pred našim Pravnim fakultetom u Zagrebu, moj drug iz studentske organizacije Miroslav Lazanski i ja. I reče mi Miroslav sa gorčinom, kako je njegov otac, 3-4 godine posle rata, bio prisutan kada su rušene barake u Jasenovcu, da bi se uništili ostaci logora.

Mnogo toga nam je već tada, kao studentima, bilo sasvim jasno. Možda se to iz Beograda baš i nije najbolje videlo, ali iz Zagreba jeste.

Izvor: pokretzaodbranukosovaimetohije.rs