Никада нећемо заборавити НАТО агресију на Републику Српску
Фото: ИН4С
Председник Републике Српске Милорад Додик истакао је данас да је сећање на жртве НАТО агресије на Републику Српску једна од најсветијих обавеза Срба, јер то није само подсећање на прошлост већ трајна опомена и завет да се никад не забораве невини животи угашени у име туђих интереса и велике војне силе која је ударила на мали, али поносан народ, мислећи да ће га покорити бомбама и страхом.
Поводом обележавања Дана сећања на жртве НАТО агресије на Републику Српску 1994. и 1995. године које ће бити одржано сутра у Источном Сарајеву, Додик је у изјави за Срну подсетио да су НАТО авиони 10. априла 1994. године почели бомбардовање војних и цивилних српских циљева у околини Горажда, а у злочиначким операцијама названим „Намерна сила“ и „Мртво око“ од 31. августа до 14. септембра 1995. бомбардовали су српске циљеве широм Републике Српске.
„Република Српска је била изложена немилосрдним нападима НАТО авиона. Бомбардована су насеља, уништавана инфраструктура, али оно што највише боли и што никада неће избледети из нашег сећања јесу изгубљени животи недужних цивила и војника, обичних људи који нису криви ни за шта осим за то што су били Срби и што су волели своју земљу“, нагласио је председник Републике Српске.
Он је истакао да ће, то што је НАТО савез звао „војном операцијом“, српски народ вечно памтити као највећи злочин и чин агресије.
Председник РС је подсетио да је Српска била изложена бруталној сили најмоћнијег војног савеза на свету.
Он је указао да злочиначке НАТО бомбе нису само рушиле инфраструктурне објекте, зидове, мостове, релеје већ су раниле душу српског народа осиромашеним уранијумом, тровале нашу земљу, наше њиве и реке, а последице тог злочина осећају се и данас, деценијама после у болестима које односе животе наше невине деце и становништва.
„Ове немилосрдне и злочиначке акције НАТО савеза биле су класични покушај да се сломи дух народа Републике Српске, да се уништи њихово право на слободу и постојање. Ипак, из тих рушевина и патње родила се снага и још већа воља и жеља да се бранимо. Република Српска је опстала, подигла се из пепела и показала свету да се српски народ, иако бројчано мали, не може покорити и да је несаломив“, истакао је Додик.
Da li ovi izrodi u Crnoj Gori, kao i oni u „krugu dvojke“ uopste imaju predstavu sta se nama srbima desavalo od 1941 pa do 1999?
Koji su to monstrumi i izopaceni nemoralni umovi, da posle svega toga sto nam se desilo, priznaju nezavisnost tzv Kosovu, prihvate clanstvo u zlocinackoj vojnoj alijansi NATO, glasaju za rezoluciju o genocidu u Srebrenici koji se nije desio i da uporno, protiv volje naroda, donose odluke koje nas ponizavaju i unistavaju?
Otkuda taj „crnogorski ponos i gordost“?
Nisu li sve te price o hrabrosti, moralu i dostojanstvu samo puke lazi i nedostizne zelje vjesto upakovane u epske mitove? Nisu li svi ti mitovi samo masked iza kojih stoje sramne istine, a da su te crnogorske velicine, cast izuzecima, kao „veliki“ vojvoda Mirko i Tempo, samo bestijalni krvnici svog vlastitog naroda?
Bice da jesu. Da nije tako, da je sto nije, da je te „slavne crnogorske tradicije“, ne bi se desavale nezamisliva ponizenja i izdaje, ne bi bilo samoljublja, ne bi lazno ponosni „crnogorci“ cinili sto cine.
„Srpska Sparta“, gdje je ona? U Crnoj Gori? Ne, jer ona to nikada nije bila – puka zelja i mit kojim se skriva crnogorska mizerija, kukavicluk i izdajnistvo.
Srpska Sparta je u uvijek bila u BiH(Hercegovini i sadasnjoj Republici Srpskoj, Krajini, na Kosovu i u Sumadiji.
„Onamo, onamo“….a ne ‘tamo’ gdje brat brata ubija za saku pirinca i laznog obecanja dusmanina.