Није било никога ко би се дрзнуо, они сасвим сагорели само су се још стидјели…
1 min read
Петер Хандке
Ријеч „сиромаштво” била је лијепа, на неки начин племенита ријеч. Из ње су одмах извирале представе као из старих школских књига: сиромашан, али чист. Чистунство је сиромашне чинило способним да живе у друштву.
Социјални напредак заснивао се на васпитању о чистоћи: Ако су биједници постајали чисти, „сиромаштво” је бивало обиљежје части. Биједа је тада, за погођенога, била само прљавштина асоцијалних у некој другој земљи.
„Прозор је посјетница оних који ту станују” – Тако су гоље кредите који су им, у име напретка, одобравани за санирање, покорно трошили на чистоћу својих соба. У биједи су одбојним, али управо стога стварно доживљеним сликама нарушавали јавне представе; сада, међутим, као санираном, очишћеном „слоју” сиромашних, живот им се толико уздигао изнад сваке представе да су је могли заборавити.
И чулни описи биједе циљали су само на оно што је у биједи тјелесно одвратно, чак су производили одвратност својим сладострасним начином описивања, при чему је одвратност, умјесто да се преобрати у нагон за дјелањем, подсјећала само на сопствени анални ступањ, када си још јео говна. На примјер: у неким домаћинствима се догађало да се једина чинија ноћу употребљава као нокшир, а да се следећег јутра у њој меси тијесто. Чинија је, сигурно, претходно била опрана у кључалој води, па у њој, заправо, и није ништа остало: али, просто, описивањем тог догађаја он би постао одвратан: „Врше нужду у истој посуди из које после једу.” „Бррр!” Ријечи преносе, ето, ту врсту пасивно-угодне одвратности више него сам изглед њима означених ствари (сопствено сјећање: згражавао сам се понекад при књижевном описивању мрље од жуманца на кућном огртачу).
Отуда се осјећам нелагодно при описивању биједе; јер у чистом, па ипак непромијењеном биједном сиромаштву нема шта да се опише. На ријеч „сиромаштво” увијек, дакле, помислим: било једном; и то најчешће чујете из уста личности које су то прегрмјеле, као неку ријеч из дјетињства; не „Био сам сиромашан”, него „Био сам дијете сиромашних” (Морис Шевалије); љупко-смијешни сигнал за сјећања.
Међутим, при помисли на животне услове моје мајке, не успјевам да сјећања тако исплетем. Од почетка присиљавана да се у свему држи само форме: већ у школи имала су сеоска дјеца предмет који је учитељима, када су дјевојчице у питању, био важнији од свега: „спољашња форма писмених задатака”; касније се то наставља у женином задатку да споља чува породицу; није то било срећно сиромаштво, него потпуно уобличена биједа; свакодневни нови напор да се задржи израз лица, које тиме постепено постаје беживотно.
Можда бисте се у безобличној биједи боље осјећали да сте имали бар мало пролетерске самосвијести. У околини, међутим, није било пролетаријата, чак ни појединачних пролетера, у најбољем случају било је одрпаних сиротана; никога који би се дрзнуо; они сасвим сагорели само су се још стидјели; сиромаштво је, у ствари, било срамота.
