• Издвојено

Незаборавни угођај Литургије у Румијској цркви

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Свака Литургија на Румији непоновљиви је угођај, нова прича. Временска прогноза Хидрометеоролошког завода Црне Горе за суботу 7. септембра најављивала је, за Бар, кишу поподне.

Након литургије на Румији 7. 9.

Протојереј Јован Пламенац

Свака Литургија на Румији непоновљиви је угођај, нова прича.

Временска прогноза Хидрометеоролошког завода Црне Горе за суботу 7. септембра најављивала је, за Бар, кишу поподне. Када смо пошли испред Саборног храма на Тополици, небо је било чисто, и његов изглед није најављивао оно што се за само пар сати догодило.

Већ смо се пели уз румијске стране, нас око 25, када су с мора почели да се навлаче облаци. Били су високо. Са тих висина чули су се чести пуцњи громова.

Тек је прошло 9 сати када је почела да роси кишица. Слутило је на озбиљно невријеме. У развученој ходочасничкој колини било је и троје мале дјеце. Барски адвокат Божидар Чармак повео је сина Јована, који је управо пошао у школу, и мало старију ћерку Петру. Иља Љовушкин, из Београда, по оцу Рус а по мајци Србин, има само пет година. Његова мајка Ружица требало је да ми одговара на Литургији.

Киша је појачавала а громови су бивали све гласнији, све ближи. Био сам прилично испред колоне, да бих припремио цркву за богослужење и завршио проскомидију док остали стигну. Позвао сам телефоном Божидара и рекао му да се врати. Петра му је рекла: „Хоћу, али тек када видим оца Јована да се враћа“. Већ су били мокри, када је Божидар успио да убиједи своју дјецу да пођу назад. И то је било уз плач. Иља и његови родитељи били су близу, па је и њих вратио. Телефоном сам добио и Ивану Марљукић, барску хероину, која је, са другарицом, први пут пошла на Румију. Успио сам да је увјерим да је опасно да наставе да се пењу. Бројеве телефона осталих учесника ходочаћа нијесам имао.

Када сам стигао до цркве, она је већ била у облаку. Видљивост се убрзо свела на само пар метара. Падала је киша, громови су ударали све ближе. Нијесам знао ко ће доћи на Литургију, хоће ли ико. Чекао сам, не облачећи одежде. Ако нико не дође, не могу ни да служим.

Киша је прешла у силан пљусак, а громови су почели да праште у непосредној близини цркве. Искључио сам мобилне телефоне. Негдје сам прочитао да мобилни телефон привлачи громове.

У неко доба, као на филму, из облака је на сама врата цркве изронила монахиња Антуса, Рускиња, сасестра манастира Светог Сергија Радоњешког у Вељим Микулићима, на обронцима Румије. У цркву је ушла на кољенима, љубећи праг.

Дакле, могао сам да служим. Почео сам да се припремам за службу, када се на вратима цркве појавио Милорад Балаћ, планинар из Суботице. Недуго након њега стигао је Радиша Јанковић из Лазаревца, па онда Љубов и Александар Мајснер, из Дармштата у Њемачкој, града у којем је рођена и одрасла руска царица Александра, супруга последњег руског цара Николаја II Романова, она Рускиња он Њемац. Већ сам служио проскомидију када су се појавиле и Баранке Маја Станишић и Јована Лазаревић. Сви су били скроз мокри, као да су тако, у одјећи, изашли из мора.

По металном крову цркве добовале су крупне капи кише а громови су ударали у близини. У мраку мале цркве, без прозора, са затвореним вратима, уз свјетлост двије свијеће пред престоним иконама, потекла је Литургија. Била је то једна од најљепших Литургија коју сам одслужио у Румијској цркви. А у ових 11 година, колико сам свештеник, одслужио сам их пуно.

Када смо изашли из цркве, скоро да је било ведро. Киша и громови, безмало напрасно, престали су. Добро смо покисли, провукли се између громова, одслужили Литургију и вратили се кућама са утиском незаборавног угођаја. То је Румија…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: