Ko je bio u vrućici u sedamdesetim godinama u Nemačkoj? RAF? Savezne službe i političari? Pregrejeni mediji? Da li je društvo, establišment trčalo za teroristima? Ili su događajima iz 1968 probuđeni studenti -kao i legioni učenika u sedamdesetim- svako malo i iznova prostirali tepih za RAF u javnom prostoru?

Tada je u SR Nemačkoj postojala ogromna šuteća većina, koja nikako nije bila na strani 68-maškog pokreta a tek ne na strani RAF, oružanog levog ustanka u Nemačkoj. Aspolutna većina građana, pre svega radnički deo stanovništva, nije osećala bliskost sa terorom i nasiljem, gradskom gerilom i revolucijom pa je posmatrala iritirano i skoro pa paralizirano na modni fenomen “terorizma”: “Biti hight, biti slobodan znači ponekad biti i terorista”. Sa druge strane: ta šuteća većina je u očima mladog pop-komunističkog pokreta (koji je za ideal uzimao Če Gevaru, Ho Ci Minha a vrlo posebno Mao Zedonga) bila ocenjena kao “malograđanska”: oni, protiv kojih se taj pokret i borio.

Osobito tzv. levi intelektulaci, predstavnici subkulture i etablirani umetnici – od pisca Hansa Magnusa Enzensbergera preko pozorišnog intendanta Klausa Pejmana, pevača i advokata Josefa Degenhartda pa do nobelovca za književnost Hajnriha Boela- su veoma brzo preuzeli ulogu polukritičnih propagatora 68-RAF-ideologije. U tadašnjoj javnosti je njihovo mišljenje bilo sveprisutno, posebno u najvećim medijima poput “Špigel”, “Stern” i “Zeit”, ali i u to doba moćnom javnom servisu ARD/ZDF. I puno novinara su se tada svesno pretvorili u krvožedne agitpropovce RAF, bez ikakve profesionalne distance u odnosu na temu izveštavanja. Njihove reportaže o RAF su bile skoro pa True-Crimi-Serije, koje su publici nudile zločin, počinioca i ubijenog: sve u direktnom prenosu.

Fantazma revolucije

Ovi simpatizeri RAF-a su svoje delovanje reklamirali kao “buđenje čovečanstva” i smatrali da imaju funkciju davaoca impulsa od kojih je trebala da dođe izvir-iskra za veliku Revoluciju protiv kapitalizma te izrabljivanja Trećeg Sveta. Vazduhom se vijorio revolucionarni duh vremena, natopljen fantazmom revolucije za kojom su celi društveni slojevi širom sveta bili zaluđeni.

Difuzni ideali su ovim ljudima bili komunističke diktature u Kini, Severnoj Koreji, Severnom Vijetnamu, Kubi. “Nova Levica” ih je slavila kao bolje sisteme, bolje države i proglašavala ih jedinima pravima na pravilnom putu u komunizam. Pa je stoga poznata Luisa Riners spevala i himnu Severnoj Koreji. Početkom sedamdesetih je Alberto Moravia posetio Kinu i, kao i mnogi, bio oduševljen milonima omladinaca, Crvenih Gardista, svih isto obučenih u plava odela i svih sa majušnom, crvenom knjigom u ruci: Maovom “biblijom komunizma”, kojom su mahali posetiocima poput Moravie.

Ta revolucionarna romantika sve je manje bila usmerena ka SSSR, koji je u očima evropske “Nove Levice” bio birokratska i “revizionistička” konstrukcija. Što toj Levici nikako nije smetalo, sa druge strane, da od SSSR dobijaja ne samo logističku pomoć: to je bila zajednička tačka i RAF i svekolike zapadno-nemačke levice. A da ne pričamo o vojsci agenata DDR-ove tajne političke policije STASI u Zapadnoj Nemačkoj kao i činjenici da su teroristi RAF od početka koristili teritoriiju DDR kao zaleđe u koje su se u svakom momentu mogli povući, uključujući i aerodrom Istočnog Berlina.

RAF i princip personifikacije

RAF je od svog osnivanja (koje se može mirno pripisati Horstu Mahleru -tadašnjem komunisti a sadašnjem nacisti- koji je radio po naređenjima iz DDR) bio utemeljen na principu koji je definisala iskusna novinarka Ulrike Meinhof: terorista je lik, osoba, aktivni čovek a on i njegovo delo moraju momentalno biti prisutani u svim medijima: slikom, tonom, tekstom. Znači: jedna vrsta javnog terorizma sa sve javnim priznanjem.

Kombo Bader-Majnhof je strukturalno igrao na kartu, koju su sve druge terorističke grupe izbegavale: da postane lični faktor u dnevnim sobama građana i informativnim tv-emisijama. I to je važilo od same prve akcije, kad je 14. maja 1970 RAF terorizmom iz zatvora oslobodio Andreasa Badera, koji je tamo ležao jer je bio zapali jednu robnu kuću. Došlo je do pucnjave, jedan od RAF angažovani pistolero je teško povredio stražara kao i dva policajaca. Skoro svi kasniji bitni akteri su bili prisutni ovom “Baderovom oslobađanju”, skoro svi članovi ovim “oslobađanjem” formirane RAF su pri tome bili naoružani.

Prva odštampana poternica posle ove akcije, koja je visila po svim oglasnim tablama po celom Berlinu, pokazivala je lik “Ulrike Meinhof razvedene Röhl” sa rečima: “10.000 maraka nagrada. Pokušaj ubistva”. Pri čemu Meinhof nije pucala: nije nosila oružje. Ali bila je najprominentniji član grupe.

Medijski coup

Oslobađanje Baadera iz zatvora je uspelo. No uprkos tome, nije se desio revolucionarni momenat, nije bilo “smislenog” objašnjenja. A onda je Ulrike Majnhof uspeo coup, medijski proboj: nagovorila je francusku aktivistkinju Mičel Rej da dođe u Berlin, u konspirativni stan, i predala joj tekst deklaracije o Bader-akciji. Ray je dokument lično predala Rudolfu Augstajnu, vlasniku Špiegla koji je bio dovoljno lud da ovj kriptički produkt iz “podzemlja” objavi odštampan u milionskom tiražu, bez ikavog skraćenja ili izmene: ličilo je na objavu revolucionarne vlade Majnhnof i RAF.

Pod naslovom “Naravno da može da se puca”, Ulrike Majnhof je Bader-akciju proglasila za čin Revolucije i uputila poziv svim „levim revolucionarima” i ostalim “drugovima” da se priključe revoluciji koja je upravo započela.

Ovim medijskim prodorom je od majušne i nikome bitne Baader-akcije stvarno nastao revolucionarni čin, koji je “Spiegel” uneo direktno u srce nemačkog društva. Od tog momenta je nivo “popularnosti” trupe Bader-Majnhof-Enslin-Mahler skakala eksponencijalno. Što je trajalo sve do 2010, kad je oko teme RAF odjednom zavladao muk.

RAF kao podvrsta vladinih službenika ?

RAF je od početka bio siže koji je poslednjih pet decenija bio tematiziran u hiljadama tekstova, knjiga, dokumentarnih i igranih filmova, naučnih disertacija, romana, pozorišnih komada. Ali danas ništa ne izgleda mrtvije i nepostojećije od RAF. Razlog: levi radikalizam je (od brutalnih akcija pri otvaranju centrale Evropske Banke u Frankfurtu i svakog samita G-20 pa do ritualno ponavljanih masovnih tuča sa policijom svakog 01. maja širom Berlina svake godina) uspeo da se etablira u najviše organe nemačke države: zahvalujući podršci gomile poslanika Bundestaga iz nekoliko političkih partija, gomile novinara i gomile vodećih eksperata.

Militantnoj grupaciji ANTIFA, u poređenju sa RAF, nedostaje samo jedno: prominentna lica. Članovi ANTIFA, iz personalnog kukavičluka, imaju običaj da lica sakrivaju pod maskama i da imena drže pod velom tajne. Ovo što se zove ANTIFA svako malo samo preti nasiljem i napadima na npr. političare ili policajce. A proizvodi materijalnu štetu na objektima i automobilima u enormnim visinama.

Istovremeno, bivša nemačka savezna ministrica Renate Kuenast (Zeleni) je nedavno u Bundestagu, na plenarnoj sednici, javno iskazala svoje razočarenja što nemačka država poslednjih decenije ne finansira ANTIFA dovoljno. Verovali ili ne. Njoj je već preko glave što se već decenijama bori za to ali i pored toga “angažovane nevladine organizacije i ANTIFA grupe ipak ne dobiju dovoljno novca iz državnog bužeta Nemačke, nego moraju godinu za godinom da podpisuju radne ugovore na određeno”. I dobila za ovu rečenicu ogroman aplauz klubova poslanika SPD, Zelenih i DDR-Levice.

Onda smem da postavim pitanje: da li je ANTIFA danas RAF preveden u službenike i nameštenike, tj. da li je ovo teroristička grupa koju finansira država a sve pod kodnim naslovom: “Borba protiv desnice”.

Autorka: Bettina Röhl, istoričarka i publicista, kćerka Ulrike Majnhof – vodeće nemačke leve teroristkinje.
Prevod: Mirko Vuletić