Ко је био у врућици у седамдесетим годинама у Немачкој? РАФ? Савезне службе и политичари? Прегрејени медији? Да ли је друштво, естаблишмент трчало за терористима? Или су догађајима из 1968 пробуђени студенти -као и легиони ученика у седамдесетим- свако мало и изнова простирали тепих за РАФ у јавном простору?

Тада је у СР Немачкој постојала огромна шутећа већина, која никако није била на страни 68-машког покрета а тек не на страни РАФ, оружаног левог устанка у Немачкој. Асполутна већина грађана, пре свега раднички део становништва, није осећала блискост са терором и насиљем, градском герилом и револуцијом па је посматрала иритирано и скоро па парализирано на модни феномен “тероризма”: “Бити hight, бити слободан значи понекад бити и терориста”. Са друге стране: та шутећа већина је у очима младог поп-комунистичког покрета (који је за идеал узимао Че Гевару, Хо Ци Минха а врло посебно Мао Зедонга) била оцењена као “малограђанска”: они, против којих се тај покрет и борио.

Особито тзв. леви интелектулаци, представници субкултуре и етаблирани уметници – од писца Ханса Магнуса Ензенсбергера преко позоришног интенданта Kлауса Пеjмана, певача и адвоката Јосефа Дегенхартда па до нобеловца за књижевност Хајнриха Боела- су веома брзо преузели улогу полукритичних пропагатора 68-РАФ-идеологије. У тадашњој јавности је њихово мишљење било свеприсутно, посебно у највећим медијима попут “Шпигел”, “Стерн” и “Зеит”, али и у то доба моћном јавном сервису АРД/ЗДФ. И пуно новинара су се тада свесно претворили у крвожедне агитпроповце РАФ, без икакве професионалне дистанце у односу на тему извештавања. Њихове репортаже о РАФ су биле скоро па True-Crimi-Serije, које су публици нудиле злочин, починиоца и убијеног: све у директном преносу.

Фантазма револуције

Ови симпатизери РАФ-а су своје деловање рекламирали као “буђење човечанства” и сматрали да имају функцију даваоца импулса од којих је требала да дође извир-искра за велику Револуцију против капитализма те израбљивања Трећег Света. Ваздухом се вијорио револуционарни дух времена, натопљен фантазмом револуције за којом су цели друштвени слојеви широм света били залуђени.

Дифузни идеали су овим људима били комунистичке диктатуре у Кини, Северној Кореји, Северном Вијетнаму, Куби. “Нова Левица” их је славила као боље системе, боље државе и проглашавала их јединима правима на правилном путу у комунизам. Па је стога позната Луиса Ринерс спевала и химну Северној Кореји. Почетком седамдесетих је Алберто Моравиа посетио Кину и, као и многи, био одушевљен милонима омладинаца, Црвених Гардиста, свих исто обучених у плава одела и свих са мајушном, црвеном књигом у руци: Маовом “библијом комунизма”, којом су махали посетиоцима попут Моравие.

Та револуционарна романтика све је мање била усмерена ка СССР, који је у очима европске “Нове Левице” био бирократска и “ревизионистичка” конструкција. Што тој Левици никако није сметало, са друге стране, да од СССР добијаја не само логистичку помоћ: то је била заједничка тачка и РАФ и свеколике западно-немачке левице. А да не причамо о војсци агената ДДР-ове тајне политичке полиције СТАСИ у Западној Немачкој као и чињеници да су терористи РАФ од почетка користили териториију ДДР као залеђе у које су се у сваком моменту могли повући, укључујући и аеродром Источног Берлина.

РАФ и принцип персонификације

РАФ је од свог оснивања (које се може мирно приписати Хорсту Махлеру -тадашњем комунисти а садашњем нацисти- који је радио по наређењима из ДДР) био утемељен на принципу који је дефинисала искусна новинарка Улрике Меинхоф: терориста је лик, особа, активни човек а он и његово дело морају моментално бити присутани у свим медијима: сликом, тоном, текстом. Значи: једна врста јавног тероризма са све јавним признањем.

Комбо Бадер-Мajнхоф је структурално играо на карту, коју су све друге терористичке групе избегавале: да постане лични фактор у дневним собама грађана и информативним тв-емисијама. И то је важило од саме прве акције, кад је 14. маја 1970 РАФ тероризмом из затвора ослободио Андреаса Бадера, који је тамо лежао јер је био запали једну робну кућу. Дошло је до пуцњаве, један од РАФ ангажовани пистолеро је тешко повредио стражара као и два полицајаца. Скоро сви каснији битни актери су били присутни овом “Бадеровом ослобађању”, скоро сви чланови овим “ослобађањем” формиране РАФ су при томе били наоружани.

Прва одштампана потерница после ове акције, која је висила по свим огласним таблама по целом Берлину, показивала је лик “Улрике Меинхоф разведене Рöхл” са речима: “10.000 марака награда. Покушај убиства”. При чему Меинхоф није пуцала: није носила оружје. Али била је најпроминентнији члан групе.

Медијски coup

Ослобађање Баадера из затвора је успело. Но упркос томе, није се десио револуционарни моменат, није било “смисленог” објашњења. А онда је Улрике Мајнхоф успео coup, медијски пробој: наговорила је француску активисткињу Мичел Реј да дође у Берлин, у конспиративни стан, и предала јој текст декларације о Бадер-акцији. Раy је документ лично предала Рудолфу Аугстајну, власнику Шпиегла који је био довољно луд да овј криптички продукт из “подземља” објави одштампан у милионском тиражу, без икавог скраћења или измене: личило је на објаву револуционарне владе Мајнхноф и РАФ.

Под насловом “Наравно да може да се пуца”, Улрике Мајнхоф је Бадер-акцију прогласила за чин Револуције и упутила позив свим „левим револуционарима” и осталим “друговима” да се прикључе револуцији која је управо започела.

Овим медијским продором је од мајушне и никоме битне Баадер-акције стварно настао револуционарни чин, који је “Спиегел” унео директно у срце немачког друштва. Од тог момента је ниво “популарности” трупе Бадер-Мајнхоф-Енслин-Махлер скакала експоненцијално. Што је трајало све до 2010, кад је око теме РАФ одједном завладао мук.

РАФ као подврста владиних службеника ?

РАФ је од почетка био сиже који је последњих пет деценија био тематизиран у хиљадама текстова, књига, документарних и играних филмова, научних дисертација, романа, позоришних комада. Али данас ништа не изгледа мртвије и непостојећије од РАФ. Разлог: леви радикализам је (од бруталних акција при отварању централе Европске Банке у Франкфурту и сваког самита Г-20 па до ритуално понављаних масовних туча са полицијом сваког 01. маја широм Берлина сваке година) успео да се етаблира у највише органе немачке државе: захвалујући подршци гомиле посланика Бундестага из неколико политичких партија, гомиле новинара и гомиле водећих експерата.

Милитантној групацији АНТИФА, у поређењу са РАФ, недостаје само једно: проминентна лица. Чланови АНТИФА, из персоналног кукавичлука, имају обичај да лица сакривају под маскама и да имена држе под велом тајне. Ово што се зове АНТИФА свако мало само прети насиљем и нападима на нпр. политичаре или полицајце. А производи материјалну штету на објектима и аутомобилима у енормним висинама.

Истовремено, бивша немачка савезна министрица Renate Kuenast (Зелени) је недавно у Бундестагу, на пленарној седници, јавно исказала своје разочарења што немачка држава последњих деценије не финансира АНТИФА довољно. Веровали или не. Њој је већ преко главе што се већ деценијама бори за то али и поред тога “ангажоване невладине организације и АНТИФА групе ипак не добију довољно новца из државног бужета Немачке, него морају годину за годином да подписују радне уговоре на одређено”. И добила за ову реченицу огроман аплауз клубова посланика СПД, Зелених и ДДР-Левице.

Онда смем да поставим питање: да ли је АНТИФА данас РАФ преведен у службенике и намештенике, тј. да ли је ово терористичка група коју финансира држава а све под кодним насловом: “Борба против деснице”.

Ауторка: Bettina Röhl, историчарка и публициста, кћерка Улрике Мајнхоф – водеће немачке леве терористкиње.
Превод: Мирко Вулетић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: