Пише: Михајло Тодић
Отац, па Илија Петковић. Мушке главе најдуже присутне у мом животу. За дечака одраслог поред Омладинског стадиона и на њему, дословце, Петко је нит која спаја деценије. Од првих утакмица на које ме је отац водио, па до данашњих дана.
У ОФК Београду смо тренере звали по надимцима. Нико није био „чика“. Не знам како је било у другим клубовима, ми смо били романтична породица.
У руке Илије Петковића сам доспео као омладинац. У то време реткост су били тренери голмана и у првом тиму.
С Петком сам проводио сате на терену. Често сам једва с њега изморен и одлазио. Лопте су летеле у једну и другу страну гола, ја за њима. Кад бих их стигао похвалио би ме, кад би пролетела викао би да стиже друга.
Уобичајени тренинзи. Праштао је сваку грешку. Осим једне. Научио ме је како да добијам дуеле „један на један“.
– Не чекај на петама! На прсте!! Нападни ти њега! Ако мора да те претрчи, бек може да стигне на гол, уместо тебе – викао је Петко.
ОФК Београд је крајем 80-их имао једну од најталентованијих екипа састављену од момака који нису много бринули да ли ће једног дана постати фудбалери. Тренер нам је био Петко.
Уочи утакмице против Црвене звезде на нашем Омладинском стадиону понашао се као да га се та утакмица нимало не тиче. Кад смо се окупили рекао је ко игра и оствавио нас у свлачионици.
Припремили смо се за утакмицу и чекали да се врати и одржи нам предавање о тактици. Ушао је неколико минута пре утакмице.
– Знате ли која је једина разлика између вас и њих? Они имају црвене пруге на дресовима, а ви имате плаве. Сад изађите и покажите зашто носите те плаве пруге – рекао гласом мирним као да се припрема за тренинг.
Победили смо 1:0.
Већина из те екипе није заиграла за први тим ОФК Београда. Годинама касније сам схватио да је то било због утакмице у Пироту.
Петко је уочи утакмице урадио нешто необично. Пошто смо кретали рано ујутро, дан пред пут је рекао ко ће играти и каква нам је тактика.
Током пута до Пирота неки мангупи су се договорили да 15 минута играмо као је Петко рекао, а после да бек оде на крилом, халф на бека, центарфор у везу…
После 15 минута водили смо 2:0. Изгубили смо 2:3. Како смо играли и то је било добро. Петко је ћутао до повратка у Београд. И још дуго је ћутао.
Неколико година касније опет смо били заједно. Ја сам окачио рукавице о клин и окренуо се новинарсту. Петко је постао шеф стручног штаба. Била је 1991. година. ОФК Београд је административно, после распада лиге „велике“ Југославије, поново постао прволигаш.
Претходних година једва опстајао у Другој лиги. Петко је окренуо ћурак и уместо ветерана који су отаљавали посао окупио нови, млађи тим. Без оних мангупа из Пирота.
Вест да ће ОФК опет играти у Првој лиги чули смо на Булбудеру, током једне од припремних утакмица за нову сезону. Одједном извештај са утакмице није био најважнија тема.
– Шта ћемо сад – питао сам Петка забринут да млади тим неће моћи да искористи поклон.
– Шта ћемо? Борићемо се – одговорио је Петком са чврстином у гласу.
ОФК је првенство завршио на трећем месту. Због санкција није могао да игра у УЕФА купу. Касније је Петко отишао у Сервет и донео му титулу шампиона Швајцарске.
У потоњим годинама често смо се сретали на Старој Карабурми и другим местима. Пословно смо се на истом месту нашли тек у квалификацијама за Првенство света 2006. у Немачкој. Кад год је могао заобилазио ме је у широком луку.
-Тода, не могу! Наши смо. Мислиће неко да имаш протекцију. Боље овако – шапнуо ми је једном.
На свој начин ми је затражио да поштујем деценије познанства и нескривену клупску припадност. Поштовао сам, чак и по цену редакцијских критика да пропуштам да дођем до информације више.
У Немачкој се догодила она чувена утакмица против Аргентине (0:6) у Гелзенкирхену. Петка је много заболео наслов у једном таблоиду који се поиграо са његовим надимком и бројем голова – нећу га поновити – и оптужбе да је поставио погрешну тактику.
Дан после утакмице је трпео све до краја конференције, да би, кад је помислио да су камере угашене, прекинуо ћутање које је „вукао“ још из Пирота.
– Шта ја могу да урадим кад се играчи договоре другачије. Ето вам Тода, нек` вам он каже – рече Петко.
Памтио је Пирот. Болео га је колико и дебакл у Гелзенхирхену. Била је то моја ексклузива. Петко ми је јасно рекао шта се догодило.
Нисам је искористио. Не знам зашто. Можда од срамоте због онога што се догодило у Пироту. Последњих месеци смо се чешће чули него што смо се виђали. Једног дана позвао ме је телефоном.
– Требаш ми нешто. Чим ме прође нога морамо да се видимо. Морамо нешто да урадимо. Чујемо се, зваћу те.
Последњи пут срели смо се на Спасовдан. Дошао је на славу своје куће, ОФК Београда. Махнуо је кад је одлазио и довикнуо да ће звати.
Спортски журнал
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
