Неразумевање злостављања глумица или секундарна виктимизација жртава

пише: Милош Дојчиновић

Јавност у Србији је узбуркало сведочење великог броја глумица које су Мирослава „Мику“ Алексића сценаристу, продуцента и педагога оптужиле за сексуално злостављање које су трпиле годинама. Милена Радуловић је скупила храброст да изађе прва из вишегодишње тишине и оптужи споменутог професора глуме да је била његова жртва са непуних седамнаест година. На тај начин је јавност напокон била упозната, а да то нису интерна дошаптавања по амфитеатрима, свлачионицама или иза позоришних бина, да глумице, дакле жене трпе хронично сексуално, вербално, физичко и свако друго насиље од стране представника филмске индустрије у Србији и поуздани доказ да је дискриминација жена озбиљан проблем са којим се ми као друштво морамо суочити.

Од када је преко двадесет глумица изнело у јавност своје шокантне исповести о терору који су преживљавале, велики број корисника друштвених мрежа, пре свега мушке популације изнео је салве осуда, спочитавања, извртања чињеница и омалажавања на рачун њиховог чина. Могла су се прочитати мишљења попут „Због чега су толико дуго времена ћутале“, „  Како то да су баш сада све оне оркестрирано оптужиле човека?“ ,  „Ћутале су када им је требало то због каријере“ и остала паушална , а у суштини одвратна и нељудска резоновања која су на сваки могући начин, без реалног основа, покушавала да дискредитују жртве сексуалног злостављања и тиме доведу у питање веродостојност њихових исказа и сведочења.

Наиме људи из неког необјашњивог разлога верују да је оно што су те глумице од најранијег узраста доживљавале , заправо нешто што зрели људи, а тада тек деца, могу веома лако заборавити и оставити иза себе.

Не требате бити жртва насиља, да бисте разумели да је насиље заправо кривично дело, а да свако кривично дело има и своје штетне последице које у већини случаја могу бити дуготрајне, а у најгорим случајевима и фаталне по жртву, пре свега када погађају особе које су преживеле силовање, обљубу и недозвоље полне радње.

О немогућношћу жртви да се дуго времена изборе са последицама кривичних дела чији су предмет биле, писали су током протеклих деценија многобројни угледни стручњаци који су проучавали односе жртава према починиоцима и пре свега према самом кривичном делу.

“Поред примарне, жртве често трпе и секундарну виктимизацију. Секундарна виктимизација представља пооштравање примарне виктимизације кроз негативну реакцију социјалне средине и кроз неадекватну или чак погрешну реакцију представника органа гоњења и других особа које жртви треба да пруже помоћ и заштиту .” (Schneider, H. J. (1975) Victimologie. Tubingen: Mohr).

Та “негативна реакција социјалне средине” о којој пише Шнајдер подразумева поступање на начин којим се жртва додатно повређује. Таква поступања обухватају несензитивни третман и друге облике неадекватног поступања према жртви, поновљено и несензитивно испитивање, недовољну заштиту од непримереног публицитета и од застрашивања или освете, и сл.

Осуда друштвене заједнице, у овом случају, више или мање активних корисника друштвених мрежа се може подвести под појмом директне секундарне виктимизације. Статуси попут “Зашто је ћутала” “ Због чега је толико дуго година крила” јесу негативна реакција социјалне средине чија је намера да додатно повреде жртву кривичног дела.

Осим тога, поред директне секундарне виктимизације постоји и индиректна. Индиректна секундарна виктимизација може да се манифестује и у непружању помоћи и заштите жртви, како током саме виктимизације тако и након ње.

“За многе жртве само појављивање пред полицијом, јавним тужиоцем или судом и препричавање, па самим тим и поновно преживљавање, трауматичних догађаја, представља велику непријатност и стрес. Штавише, жртве су суочене са проблемом да се са кривичноправним системом срећу као „нестручни аутсајдери”. (Christie, Conflicts as property. British Journal of Criminologyy 1977)

„Уопште, када пријаве кривично дело полицији, жртве углавном не знају ништа о поступку који следи (откривање учиниоца и доношење одлуке о његовом гоњењу). Оне у погледу информација у потпуности зависе од полиције и тужиоца, и, како показују истраживања, од њих обично добијају врло мало. Чак и када је учинилац пронађен, жртва може остати необавештена све док не буде позвана да сведочи. Могуће је и да учинилац буде осуђен а да жртва то не сазна. Такође, када се жртва позове да сведочи обично се не улаже много напора да се она информише о поступку сведочења…Када се нађу у судској згради, жртвама може бити тешко да схвате шта се догађа, где и када ће се суђење одржати. Могу се осећати усамљеним и застрашеним у средини где изгледа да никога не занима њихова добробит, а где се истовремено обично налазе у близини учиниоца и његових пријатеља и рођака. И све то пре трауме сведочења под заклетвом! ” (Walklate, Victimology: The Victim and the Criminal Justice Process. London: Unwin Hyman Ltd.)

Замислите кроз какво психичко стање тренутно пролазе глумице које су се одлучиле да за једно од најтежих кривичних дела оптуже изразито моћног човека у грани индустрије из које и оне саме долазе? Замислите колика количина храбрости је потребна за доношење једне такве одлуке која може бити и судбоносна у њиховим каријерама?

Један од проблема третмана према жртвама јесте и неадекватан третман према њима

Неадекватно реаговање може имати најразличитије манифестације. Истраживања указују на типична понашања која укључују: окривљавање жртве; стигматизацију и одбацивање; стављање на страну извршиоца; дрско понашање, нељубазност и непрофесионалност; неверовање да је била виктимизирана или минимизирање виктимизације („то није ништа”, „то је нормално понашање”); родне стереотипе и дискриминацију маргиналних група.

Све споменуте категорије секундарне виктимизације се могу препознати у поступцима корисника друштвених мрежа. А заправо постојећих обичних људи, наших комшија, суседа, колега на послу, радника у продавницама у којима редовно купујемо храну, па чак пријатеља, не само “виртуелних” већ и оних “стварних”. И није само проблем у размишљању таквих људи већ друштва које им није објаснило да оно што не желе да се догоди њиховим супругама, мајкама, сестрама или било ком женском члану њихове уже или шире родбине не требају да желе, сеире са недостатком емпатије када се тако нешто догоди туђој супрузи, мајци, сестри. Друштво које им није објаснило да је поступак некадашњих ученица оптуженог злостављача заправо подвиг, а не срамота за њихову заједницу. Храброст, а не кукавичлук.

Искорак  глумице Милене Радуловић и њених колегиница је подвиг који би требао да буде „лифе мотив“ у борби против сексуалних преступника, охрабривање тренутних жртвава сексуалног насиља да проговоре о свом злостављању и први степеник у формирању једног зрелог друштва које би требало напокон да схвати да се над злочином не сме ћутати.

Због тога  ширење гнусних дезинформација друштвеним мрежама на рачун проговарања о секусалном злостављању глумица могу окарактерисати као продужетак вршења кривичног дела над њима само другим, суптилнијим средствима, које за последицу могу имати само једну – секундарну виктимизацију њих самих .

Колико је важно схватити секундарну виктимизираност жртава, односно њихово поновно суочавање са истином кроз институционалне оквире, треба споменути и следеће:

У Кривичном процесном праву пише да пре испитивања сведок се опомиње да је дужан да говори истину и да ништа не сме прећутати.

Замислите само колико ће бити мучна и поражавајућа суочавања споменутих глумица у судници са оптуженим. Њихова поновна испитивања од стране судија, захтевања да до детаља опишу шта им је оптужени чинио, на који начин, која је средства користио приликом таквог чина, дуготрајна неизвесност исхода самог судског поступка, да ли ће правда бити задовољена? С’обзиром да окривљени према закону има право да и говори неистину. Страх жртве за своју безбедност? Све су то чињенице над којима требамо дубоко да се замислимо као појединци пре него што некога олако осудимо.

Овај случај злостављања глумица је само врх леденог брега. И то је нешто чиме би се истражни органи ове земље требали озбиљније позабавити. Међутим са друге стране, медији, аналитичари, социјални радници, учитељи, колеге уметници, припадници свих професија би требали да врше константан притисак и створе атмосферу у којој ће жртве, без стида, без страха од осуђивања, без упирања прстом у њих, смоћи снаге да изнесу чињенице о свом злостављању и да ставе под лупом оне делове друштва у којима се иза завесе ова кривична дела континуирано дешавају.

Када једна особа иступи и јавно каже кроз шта је прошла, није необично да и друге особе које имају исто искуство осете подршку да ураде исто. Изузетно је важно говорити о искуствима из више разлога. Један је да би особа која је преживела полно злостављање могла да превазиђе трауматични доживљај и да се временом опорави, а други је и да се особа која је злостављач или силоватељ на тај начин спречи у понављању кривичних дела, као и да сноси одговорност за своје поступке.

Или како је храбра Милена Радуловић изјавила:  „Моје је било да не ћутим. Али ја нисам сама, ту су и те дивне девојке, ово не сме постати само – он и ја. Надам се да ће и остале жртве проговорити јавно.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: