Nerazumevanje zlostavljanja glumica ili sekundarna viktimizacija žrtava

piše: Miloš Dojčinović

Javnost u Srbiji je uzburkalo svedočenje velikog broja glumica koje su Miroslava „Miku“ Aleksića scenaristu, producenta i pedagoga optužile za seksualno zlostavljanje koje su trpile godinama. Milena Radulović je skupila hrabrost da izađe prva iz višegodišnje tišine i optuži spomenutog profesora glume da je bila njegova žrtva sa nepunih sedamnaest godina. Na taj način je javnost napokon bila upoznata, a da to nisu interna došaptavanja po amfiteatrima, svlačionicama ili iza pozorišnih bina, da glumice, dakle žene trpe hronično seksualno, verbalno, fizičko i svako drugo nasilje od strane predstavnika filmske industrije u Srbiji i pouzdani dokaz da je diskriminacija žena ozbiljan problem sa kojim se mi kao društvo moramo suočiti.

Od kada je preko dvadeset glumica iznelo u javnost svoje šokantne ispovesti o teroru koji su preživljavale, veliki broj korisnika društvenih mreža, pre svega muške populacije izneo je salve osuda, spočitavanja, izvrtanja činjenica i omalažavanja na račun njihovog čina. Mogla su se pročitati mišljenja poput „Zbog čega su toliko dugo vremena ćutale“, „  Kako to da su baš sada sve one orkestrirano optužile čoveka?“ ,  „Ćutale su kada im je trebalo to zbog karijere“ i ostala paušalna , a u suštini odvratna i neljudska rezonovanja koja su na svaki mogući način, bez realnog osnova, pokušavala da diskredituju žrtve seksualnog zlostavljanja i time dovedu u pitanje verodostojnost njihovih iskaza i svedočenja.

Naime ljudi iz nekog neobjašnjivog razloga veruju da je ono što su te glumice od najranijeg uzrasta doživljavale , zapravo nešto što zreli ljudi, a tada tek deca, mogu veoma lako zaboraviti i ostaviti iza sebe.

Ne trebate biti žrtva nasilja, da biste razumeli da je nasilje zapravo krivično delo, a da svako krivično delo ima i svoje štetne posledice koje u većini slučaja mogu biti dugotrajne, a u najgorim slučajevima i fatalne po žrtvu, pre svega kada pogađaju osobe koje su preživele silovanje, obljubu i nedozvolje polne radnje.

O nemogućnošću žrtvi da se dugo vremena izbore sa posledicama krivičnih dela čiji su predmet bile, pisali su tokom proteklih decenija mnogobrojni ugledni stručnjaci koji su proučavali odnose žrtava prema počiniocima i pre svega prema samom krivičnom delu.

“Pored primarne, žrtve često trpe i sekundarnu viktimizaciju. Sekundarna viktimizacija predstavlja pooštravanje primarne viktimizacije kroz negativnu reakciju socijalne sredine i kroz neadekvatnu ili čak pogrešnu reakciju predstavnika organa gonjenja i drugih osoba koje žrtvi treba da pruže pomoć i zaštitu .” (Schneider, H. J. (1975) Victimologie. Tubingen: Mohr).

Ta “negativna reakcija socijalne sredine” o kojoj piše Šnajder podrazumeva postupanje na način kojim se žrtva dodatno povređuje. Takva postupanja obuhvataju nesenzitivni tretman i druge oblike neadekvatnog postupanja prema žrtvi, ponovljeno i nesenzitivno ispitivanje, nedovoljnu zaštitu od neprimerenog publiciteta i od zastrašivanja ili osvete, i sl.

Osuda društvene zajednice, u ovom slučaju, više ili manje aktivnih korisnika društvenih mreža se može podvesti pod pojmom direktne sekundarne viktimizacije. Statusi poput “Zašto je ćutala” “ Zbog čega je toliko dugo godina krila” jesu negativna reakcija socijalne sredine čija je namera da dodatno povrede žrtvu krivičnog dela.

Osim toga, pored direktne sekundarne viktimizacije postoji i indirektna. Indirektna sekundarna viktimizacija može da se manifestuje i u nepružanju pomoći i zaštite žrtvi, kako tokom same viktimizacije tako i nakon nje.

“Za mnoge žrtve samo pojavljivanje pred policijom, javnim tužiocem ili sudom i prepričavanje, pa samim tim i ponovno preživljavanje, traumatičnih događaja, predstavlja veliku neprijatnost i stres. Štaviše, žrtve su suočene sa problemom da se sa krivičnopravnim sistemom sreću kao „nestručni autsajderi”. (Christie, Conflicts as property. British Journal of Criminologyy 1977)

„Uopšte, kada prijave krivično delo policiji, žrtve uglavnom ne znaju ništa o postupku koji sledi (otkrivanje učinioca i donošenje odluke o njegovom gonjenju). One u pogledu informacija u potpunosti zavise od policije i tužioca, i, kako pokazuju istraživanja, od njih obično dobijaju vrlo malo. Čak i kada je učinilac pronađen, žrtva može ostati neobaveštena sve dok ne bude pozvana da svedoči. Moguće je i da učinilac bude osuđen a da žrtva to ne sazna. Takođe, kada se žrtva pozove da svedoči obično se ne ulaže mnogo napora da se ona informiše o postupku svedočenja…Kada se nađu u sudskoj zgradi, žrtvama može biti teško da shvate šta se događa, gde i kada će se suđenje održati. Mogu se osećati usamljenim i zastrašenim u sredini gde izgleda da nikoga ne zanima njihova dobrobit, a gde se istovremeno obično nalaze u blizini učinioca i njegovih prijatelja i rođaka. I sve to pre traume svedočenja pod zakletvom! ” (Walklate, Victimology: The Victim and the Criminal Justice Process. London: Unwin Hyman Ltd.)

Zamislite kroz kakvo psihičko stanje trenutno prolaze glumice koje su se odlučile da za jedno od najtežih krivičnih dela optuže izrazito moćnog čoveka u grani industrije iz koje i one same dolaze? Zamislite kolika količina hrabrosti je potrebna za donošenje jedne takve odluke koja može biti i sudbonosna u njihovim karijerama?

Jedan od problema tretmana prema žrtvama jeste i neadekvatan tretman prema njima

Neadekvatno reagovanje može imati najrazličitije manifestacije. Istraživanja ukazuju na tipična ponašanja koja uključuju: okrivljavanje žrtve; stigmatizaciju i odbacivanje; stavljanje na stranu izvršioca; drsko ponašanje, neljubaznost i neprofesionalnost; neverovanje da je bila viktimizirana ili minimiziranje viktimizacije („to nije ništa”, „to je normalno ponašanje”); rodne stereotipe i diskriminaciju marginalnih grupa.

Sve spomenute kategorije sekundarne viktimizacije se mogu prepoznati u postupcima korisnika društvenih mreža. A zapravo postojećih običnih ljudi, naših komšija, suseda, kolega na poslu, radnika u prodavnicama u kojima redovno kupujemo hranu, pa čak prijatelja, ne samo “virtuelnih” već i onih “stvarnih”. I nije samo problem u razmišljanju takvih ljudi već društva koje im nije objasnilo da ono što ne žele da se dogodi njihovim suprugama, majkama, sestrama ili bilo kom ženskom članu njihove uže ili šire rodbine ne trebaju da žele, seire sa nedostatkom empatije kada se tako nešto dogodi tuđoj supruzi, majci, sestri. Društvo koje im nije objasnilo da je postupak nekadašnjih učenica optuženog zlostavljača zapravo podvig, a ne sramota za njihovu zajednicu. Hrabrost, a ne kukavičluk.

Iskorak  glumice Milene Radulović i njenih koleginica je podvig koji bi trebao da bude „life motiv“ u borbi protiv seksualnih prestupnika, ohrabrivanje trenutnih žrtvava seksualnog nasilja da progovore o svom zlostavljanju i prvi stepenik u formiranju jednog zrelog društva koje bi trebalo napokon da shvati da se nad zločinom ne sme ćutati.

Zbog toga  širenje gnusnih dezinformacija društvenim mrežama na račun progovaranja o sekusalnom zlostavljanju glumica mogu okarakterisati kao produžetak vršenja krivičnog dela nad njima samo drugim, suptilnijim sredstvima, koje za posledicu mogu imati samo jednu – sekundarnu viktimizaciju njih samih .

Koliko je važno shvatiti sekundarnu viktimiziranost žrtava, odnosno njihovo ponovno suočavanje sa istinom kroz institucionalne okvire, treba spomenuti i sledeće:

U Krivičnom procesnom pravu piše da pre ispitivanja svedok se opominje da je dužan da govori istinu i da ništa ne sme prećutati.

Zamislite samo koliko će biti mučna i poražavajuća suočavanja spomenutih glumica u sudnici sa optuženim. Njihova ponovna ispitivanja od strane sudija, zahtevanja da do detalja opišu šta im je optuženi činio, na koji način, koja je sredstva koristio prilikom takvog čina, dugotrajna neizvesnost ishoda samog sudskog postupka, da li će pravda biti zadovoljena? S’obzirom da okrivljeni prema zakonu ima pravo da i govori neistinu. Strah žrtve za svoju bezbednost? Sve su to činjenice nad kojima trebamo duboko da se zamislimo kao pojedinci pre nego što nekoga olako osudimo.

Ovaj slučaj zlostavljanja glumica je samo vrh ledenog brega. I to je nešto čime bi se istražni organi ove zemlje trebali ozbiljnije pozabaviti. Međutim sa druge strane, mediji, analitičari, socijalni radnici, učitelji, kolege umetnici, pripadnici svih profesija bi trebali da vrše konstantan pritisak i stvore atmosferu u kojoj će žrtve, bez stida, bez straha od osuđivanja, bez upiranja prstom u njih, smoći snage da iznesu činjenice o svom zlostavljanju i da stave pod lupom one delove društva u kojima se iza zavese ova krivična dela kontinuirano dešavaju.

Kada jedna osoba istupi i javno kaže kroz šta je prošla, nije neobično da i druge osobe koje imaju isto iskustvo osete podršku da urade isto. Izuzetno je važno govoriti o iskustvima iz više razloga. Jedan je da bi osoba koja je preživela polno zlostavljanje mogla da prevaziđe traumatični doživljaj i da se vremenom oporavi, a drugi je i da se osoba koja je zlostavljač ili silovatelj na taj način spreči u ponavljanju krivičnih dela, kao i da snosi odgovornost za svoje postupke.

Ili kako je hrabra Milena Radulović izjavila:  „Moje je bilo da ne ćutim. Ali ja nisam sama, tu su i te divne devojke, ovo ne sme postati samo – on i ja. Nadam se da će i ostale žrtve progovoriti javno.“