Piše: Milica Kralj

Neprikosnoveni književni sudija, kritičar i istoričar književnosti, i neumorni nacionalni radnik Jovan Skerlić je kritičkom mišlju snažno obeležio čitavu jednu epohu, sažetije i duhovitije od svojih savremenika izrazio kulturne potrebe svoga vremana, učinivši da se ogromna većina njegovih kritika nađe u samim temeljima potonje kritičke misli.

Tek kada glavni književni radnici dovrše svoje razvijanje i dadu svoja definitivna dela, kada se mogadne gledati na današnju književnu proizvodnju iz izvesne istorijske perspektive, tek tada će se moći pouzdano i određeno govoriti šta je današnja srpska književnost- zapisao je Jovan Skerlić u Istoriji nove srpske književnosti- knjige – tumača kompleksnih vladajućih žanrovskih modela kroz različite razvojne periode, prvenstveno u sferi nacionalngo buđenja.

„Skerlić je literaturu sagledavao iz perspektive nacionalnog bića. On govori o čoveku, ali misli na naciju. Knjige nisu ispiti duha, njegov pokušaj prodora u dubinu, u visinu; one su tipično prosvetiteljski, mobilizator nacionalne svesti.

Skerlić je, kako piše Radomir Konstantinović – nacionalist a ne filozof, čovek države a ne artist. Filozofija, umetnost su nadnacionalni: oni mogu da pođu od nacije, ali kao i naša epika, nikad ne završavaju u njoj. Oni odvode u svet koji ne zna za razlike naše donje istorije, u svet koji ih poništava, i priprema nas za veliki, sveljudski preporod. (… ) Skerlić se bojao umetnosti ( one, koja će da atrofira naše nacionalne instikte, nacionalnu našu svest), dakle, on je osećao umetnost. A da ga podsetimo, brižnu našu senku, taj gnevni duh, da su vojnici – đaci u balkanskim ratovima, i u prvom svetskom ratu, u rovovima na Solunskom frontu, čitali ruske romane, da su u telećacima mnogih mrtvaca, naših jadnih, strašnih mrtvaca, i na Krfu, pronađeni kasnije, zajedno s konzervama, zbirke dekadentnih pesama. (… ) jednog dana kada se bude pisala moralna istorija Srbije, Skerlić će biti njeno posebno poglavlje. Uostalom, zar izvan moralne suštine njegove može da se razume ova energija koja nam je ostavila u nasleđe moćni talenat za sintezu, smisao za empirijski doživljaj, mržnju na metafiziku, strah od unutrašnjeg pakla čovekovog, jaku reč, smelost da se ustane protiv osveštanih vrednosti i da se otkriva zanemareno?“

Skerlićev stav u pitanju književne kritike « osciluje između dva krajnja mišljenja. Po jednome, ona je tačna nauka kao i sve druge nauke, po drugome, ona je samo jedna prefinjena i diletantska umetnost. No da li istina neće biti između potpunog odricanja i apolutnoga tvrđenja, imeđu anarhije i tiranije zakona? Bili se moglo, ako ne utvrditi,a ono bar nagovestiti i ocrtati nešto drugo?

Izgleda da može. U umetnosti, uopšte ima dve stvari: stvar talenta i ukusa, stvar činjenice i zanata. Talenat, genije ne da se naučiti: ni najdogmatičnija retorika niti je dala recept, niti je u stanju da ga da, kako čovek može postati Šekspir, Gete ili Viktor Igo.

Da se jedno delo dobro oceni treba dobro da se razume, da se shvati osnovna ideja, da se, tako reći, prodre u suštinu njegovu. Kritičar treba da ima intelektualnu nesebičnost, sposobnost da se udvoji, da pored svoga rođenoga života živi i životom dela. Za to je potrebna ne samo jaka osetljivost, umetničko osećanje lepoga, no i široka, gipka inteligencija, vazda otvorena narazličnijim shvatanjima, protejska sposobnost da se neprestanpo možemenjati. Traži se slobodan duh, bez predrasuda i bez predubeđenja, rešenost da se sve kritikuje i sve da se kaže, uverenje da je na ovom svetu samo jedna stvar suverena, a to je slobodna misao ljudska.

Hrast sa žilama tradicije

Jovan Skerlić rođen je 20. avgusta 1877. u Beogradu, od oca Miloša, poreklom iz kraja u kome je Karađorđe počeo svoju borbu sa Turcima i majke Perside, Vojvođanke.
Prvu beogradsku gimnaziju upisuje 1887. Prvi rad Srbi iz ostalih srpskih krajeva u Prvom ustanku objavljuje pod pseudonimom 1892. godine. Godinu kasnije pristupa socijalističkom pokretu, upoznaje Vasu Pelagića. Prve radove satiričnog i socijalnog karaktera objavljuje u Šaljivčini, Gedži, Delu, Zvezdi i ondašnjim socijalističkim listovima. Istorijsko – filološki odsek Velike škole upisuje 1895; dve godine kasnije opredeljuje se za literarno – lingvistički odsek kod profesora Bogdana Popovića. Diplomira sa odličnim uspehom, 1899. i započinje pripravnički staž u gimnaziji u Beogradu. Hapse ga povodom atentata na kralja Milana, a godinu dana kasnije otpušten je iz službe iz političkih razloga. Doktorira sa tezom: Javno mišljenje u Francuskoj prema političkoj i socijalističkoj poeziji od 1830 – 1848.

Školujući se u Ženevi i Parizu, potpada pod uticaj svoga profesora Žorža Renara i francuskog tribuna Žana Žoresa. Ali vrativši se u zemlju 1894. prilazi umerenijoj političkoj struji, i to tzv, frakciji mlađih radikala, Samostalno – radikalnoj stranci. To je dopuštalo Skerliću da zadrži sve ono što ima, po vrednosti u njegovim ranijim političkim idealima, ali mu je u isto vreme dopuštalo da ispolji i svoje veliko nacionalno osećanje.

Vraća se u zemlju gde biva izabran za docenta na Velikoj školi. Već 1902. ponovo je otpušten iz službe i postavljen za suplenta zaječarske gimnazije. Daje ostavku i posvećuje se književnoj kritici i publicistici. Ponovo biva izabran za docenta. Odlazi na studijski boravak u Minhen i Pariz. Vanredni profesor Beogradskog univerziteta i urednik « Srpskog književnog glasnika» postaje 1905. 1910. izabran je za dopisnog člana Srpske akademije. Za narodnog poslanika izabran je 1912.

Polazeći na put u Prag, 23. aprila 1914. na predavanje o Njegošu, Skerlić je jednom prijatelju rekao:
« Nikad se nisam osećao tako zdravo i oran kao sad. Usred najvećeg zdravlja, na nekoliko nedelja pred početak Prvog svetskog rata, 27. aprila potužio se na bolove, imao je akutnu nekrozu pankreasa, a već 15. maja ujutru bio je mrtav.
Skerlić je sahranjen u Beogradu, na Novom groblju. Mladići, pripadnici „Mlade Bosne“: Gavrilo Princip, Vladeta Bilbija i Đulaga Bukovac, doneli su i položili na svežu humku venac u ime „zahvalne bosanske omladine.“

Ocene, procene i presude

Sa katedre i iz redakcije Srpskog književnog glasnika Skerlić snažno utiče ne samo na književnost, nego uopšte na ceo nacionalni život. On daje pravac javnom mišljenju ne samo u Srbiji, nego u njega upiru oči i po ostalim, tada još neoslobođenim krajevima Jugoslavije. Zahvaljujući Skerliću i tadašnjoj intelektualnoj eliti na Beogradskom univerzitetu i oko Srpskog književnog glasnika, Beograd postaje pored političkog i kulturno središte Jugoslovena.
Prikaze, studije i oglede o piscima, prikaze knjiga, političke članke, feljtone, šest književno -istorijskih monografija, od kojih četiri imaju kapitalan značaj, Jakov Ignjatović(1901), Omladina i njena književnost(1906),Srpska književnost u XVIII veku(1909) Svetozar Marković(1910), Pisci i knjige (studije, kritike i prikazi sakupljeni u devet knjiga), kao i nacionalno najznačajnije delo- Istorija srpske književnosti(1914).

Napisao je i nekoliko pripovedaka i aktivno prevodio francusku poeziju.

Skerlićeve ocene i procene( ali i presude izrečene pesnicima modernistima Disu, Panduroviću), ostale su nezaobilazan putokaz u sagledavanju i valorizaciji istorije srpske književnosti.

Obuhvativši najznačajnija imena srpske, antičke, evropske i svetske književnosti, naučne i kritičke misli, Skerlić je uspeo da sačini sveobuhvatni književni portret vekova ( Dositej, Vuk, Daničić, Sima Milutinović, potom romantičari: Radičević, Milica Srbkinja, Zmaj, Kostić, Đura Jakšić…); realisti: Sterija, Ignjatović, Vojislav Ilić, Glišić, Lazarević, Svetolik Ranković, Sremac); ali i evropski pesnici i milsioci: Bajron, Balzak, Sent -Bev, Stendal, Ipolit Ten, Turgenjev, Tolstoj, Dostojevski, Plehanov, Puškin, Milton, Njekrasov, Niče, Šeli, Šekspir, Šopenhauer… )

Ceo je život plima i oseka…

Skerlić je visoko cenio Njegoša, koji je za njega predstavljao simbol nacionalno- etičkog ideala, koji je on smatrao velikom pokretačkom snagom u borbi za nacionalno oslobođenje Srba i Južnih Slovena. Sve ono što je u književnosti moglo doprineti snaženju nacionalne svesti Skerlić je svesrdno pozdravljao i podržavao.

Pišući o Dučiću iznosi sledeću ocenu:

« Srpska poezija imala je većih mislilaca, na primer, Jovana Popovića ( 1806- 1856) i crnogorskog vladiku Petra Petrovića Njegoša 1813- 1851); plodnijih i svestranijih pesnika, kao Zmaja Jovana Jovanovića (1813- 1851), najpopularnijeg našeg pisca; imala je takvih pesnika koji snažnije ponesu, dirnu, kakav je Đura Jakšić (1832- 1878); — još prefinjenijih i privlačnijih, kao što je Vojislav Ilić. Ali najveći majstor u savremenoj srpskoj poeziji ostaje, i pored svega, nesumnjivo Jovan Dučić.“
O Rakiću:“ Bio je jedna od prvih i najkrupnijih među onima koji su oblagorodili srpski književni jezik i u lepoti proširili i podigli srpsku dušu.“

Oduševljavao se Šantićem i Veljkom Petrovićem i njihovom rodoljubivom poezijom.

O Disu:

« Poezija Vladislava Petkovića ima sve karakteristične crte: gorko osećanje unutrašnje anomalije i promašene sudbine»; raznorodan izraz sujete koja je iznad osrednje, manija za autobiografijom, sklonost da se ističu najsitnije crte svog dnevnog života, neprestano posmatranje smaog sebe, obrtanje najmanjih stvari u čitave epopeje: voljenje « mračnih i strašnih slika»; potreba za sredstvima za razdraživanje ( orgije, polna ljubav, i tako dalje); « opsesija reči», u svojoj duhovnoj nemoći i u neredu ideja.»
pesnik od talenta, možda najbolji u celom svom naraštaju( …)valjalo je odlučno, u interesu i onih koji pišu i onih koji čitaju, ustati protiv jedne besmislene i ružne mode, koja besni našoj književnosati, protiv jedne književne zaraze, koja je na Zapadu davno prešla i koja tek sada kod nas počinje kositi svoje žrtve.»

Godine 1912. pišući ponovo o Panduroviću on se miri s njegovom teškom i mističnom poezijom. U tom trenutku Skerlić „ s prigušenom tugom i sa gorkim zadovoljstvom čita knjigu melanholije života…“ i tužno i sasvim nemoćno izjavljuje:

„ … Ceo je život plima i oseka, klaćenje šetalice radosti do bola, fatalan put od koleveke do groba i jedna kratak budan san u večitim smenjivanjima dana i noći… «

„Kad se sve uzme u obzir, ne samo Skerlićeve zasebno objavljene ocene, no i njegova Istorija srpske književnosti,uočena kao niz književnih sudova, ostaje uprkos svemu spomenik pravoga suda i kritičke pronicljivosti. Napor ka pravdi i i tankoj i tačnoj oceni, o kome svedoče bezbrojne stvari u Istoriji, mogao je učiniti samo čovek kalibra Skerlićeva.(…)Njegovoj Istoriji nove srpske književnosti, kao skoro svakoj knjizi, mogle bi se učiniti izvesne zamerke, ali se te zamerke ne bi ticale njegovih književnih ocena. One su u njegovim spisima tačne u tako velikom broju, na njih je utrošeno toliko tankog posmatranja, one su redigovane sa takvom stilističkom maestrijom i preciznošću, da će za čoveka od posla ostati uvek predmet najiskrenijeg i velikog uvažavanja- ističe Bogdan Popović, Skerlićev učenik.

„Dosta crta kritičarskog lika Skerlićevog mogu se izvući iz njegove slike srbijanskih vrlina. On je kritičar književni mentalne i duhovne građe koja je izrasla iz prirode njegovog zavičajnog tla. Njegova ličnost je hrast sa žilama tradicije slobodoljubive, bistre, duhovno snažne i muževne Šumadije. U Skerlićevoj ličnosti je sklop onih vrlina koje daje u slici Srbije“ – izrazi pohvale su koje je izrekao Velibor Gligorić.

Nadmoćnom kritičkom misli, britkom rečji i u hvali i u pokudi, Jovan Skerlić je za nepunih trideset sedam godina učinio više za srpsku književnost i kulturu nego čitave institucije.

On sam postao je institucija.