Неотесано понашање Лондона је резултирало жестоком реакцијом унутар Русије – од огорчења до шала о „Малој Британији“. Нажалост, такво ругање није најбољи могући одговор, јер се ту ради о претњи која је далеко од комичне, а читава историја односа између Русије и Британије је доказ тога.
Понашање Велике Британије у афери „Скрипаљ” је отворено провокативно-оптужбе против Русије, препорука да „зачепи“, изјаве о Путиновом личном учешћу. Све ово, наравно, изазива огорчење у Русији, извештава Петр Акопов за руски „Взгляд”.
Али, ако је могуће схватити огорчење њеног грађанског друштва, исмевање Британије и њених елита је потпуно нетачно. Дискусија о „Малој Британији“, о томе како је „Мала Енглеска“ изгубила свој утицај, и клевеће Русију у свом импотентном бесу, изгледа чудно. Све ово није погодно чак ни као пропаганда баналне одмазде, јер је то изокретање стварности.
У њиховом је интересу да буду искрени. Већ неколико година су у отвореном сукобу са глобалном елитом, са онима који имају одређени утицај у светским аферама. Управо та сила је она која сада говори кроз уста Мејове и Џонсона. То што је зову „Мала Енглеска“ је традиција из 19. века.
У стварности, то је иста међународна класа новца, моћи и елита која је још једном озбиљно почела да ради на Русији. Не због Крима и Скрипаља, већ као резултат њеног озбиљног блокирања њиховог пута.
Ово је пут глобализације a la Anglo-Sakson, тј. стварање једног човечанства, којим би се владало из западног центра. „Западни“ је у овом случају синоним за Атлантик, Англо-Саксонски.
Овај пројекат је практично отворено схваћен у протеклих сто година. Кроз постепену консолидацију компанија и капитала, кроз конвергенцију цивилизација и култура, кроз њихово мешање и унакрсно опрашивање.
Кроз стварање јединствених глобалних институција финансијског, менаџерског, надзорног, итд. типа, кроз формирање новог система морала, и филозофије трансхуманизма.
Човечанство се доводи до његовог „златног доба” у ком неће бити држава, неће бити народа, неће бити полова. Они који су против тога су ретрогради и конзервативци, непријатељи напредовања и човечанства. Чињеница да то још увек није објављено у званичним декларацијама не значи ништа, то је само питање времена.
У међувремену, Русију оптужују за тоталитаризам и тероризам „као у старим временима“ – то је једноставније и познатије.
Ко прави те оптужбе? Иста та „светска заједница“, која кад се мало ближе испита, испоставља се да је Запад. Када је испитамо још ближе, налазимо Англо-Саксонску, тј. Англо-Америчку елиту. То су људи са „правом одлучивања“.
Формално, они су уједињени у затвореним клубовима или отвореним редовима, јавним друштвима или тајним ложама. Они могу бити власници банака или војводе, сенатори или министри. Њихове дужности, па чак и висина њиховог капитала, имају секундарно значење- лојалност самој групи је најважнија.
А за ову групу, Владимир Путин и Доналд Трамп су подједнако опасни (овај други зато што је претендент, скоројевић, узурпатор са нетачним, неглобалистичким идејама). А Путин практично отворено изазива изјавама да се Русија никада неће сложити са присилним светским поретком. Штавише, Путин исмева западне земље због тога што немају пун суверенитет.
Али, када Путин пређе на недостатак аутономије европских земаља, он указује на Немачку и Француску или мање земље. Не помиње Велику Британију. И упркос чињеници да је америчка моћ званично неупоредива са британском, у стварности је заправо Лондон тај који је лидер у атланском тандему. Зашто?
Зато што моћ ове земље не одређују носачи авиона или величина њене економија, већ управљачке, интелектуалне, стратешке и финансијске способности њене елите. А у том смислу, нико не сумња у водећу и управљачку улогу Лондона као „центра моћи“. То је дом оних породица које су утопиле Шпанску империју, организовале опијумске ратове против Кине, изиграле Русију против Немачке у Првом светском рату, и кладиле се на колапс Русије кроз Чеченски рат.
Ово су прави играчи на светској шаховској табли. За њих је борба против Русије стара и традиционална игра.
А чији су гласови коришћени да то постане јасно, то није од велике важности. То значи да британски министри и премијери могу бити из редова праве елите, али могу бити и њихови директни представници.
Винстон Черчил је био део најдубљег језгра британске елите и истовремено је био премијер. То је његова главна разлика од Маргарет Тачер, а не у утицају Велике Британије као земље у светским аферама.
Током Черчиловог другог мандата је Британска империја пала, али је Комонвелт нација опстао, организација која уједињује десетине држава, од којих њих 15 још увек има краљицу као шефа државе (укључујући Канаду и Аустралију).
„Пет очију“ – систем сарадње обавештајних служби пет англосаксонских земаља (САД, Велика Британија, Канада, Аустралија и Нови Зеланд) је опстао, везивање америчког система Федералних резерви са банкама из Лондона, је опстало.
Много је ствари опстало, тако да и није од суштинске важности ко тачно води британску владу – Маргарет Тачер, ћерка пиљара, Тереза Меј, ћерка свештеника, Дејвид Камерон или аристократа Борис Џонсон (и он ће временом заузети своје место у улици Доwнинг Стреет бр. 10).
Презиме премијера није од суштинске важности. Када се чује тај неотесани тон којим се британски лидери обраћају, требало би схватити да они само изражавају мржњу и бес којим их господари западног света пуне. Они који су се у совјетско време називали „транснационалним капиталистима“, сада се називају „атлантистима“.
А потцењивање њихове моћи је једноставно опасно. Неколико пута током историје се Руси нису суочили само са лукавством Лондона, већ је и изненадни удар касније постао смртоносан за њихове владаре као и за њихову земљу.
Март 1801. године и децембар 1916. године су два веома лоша датума у руској историји. То су два убиства са којима су Британци диретно повезани – један од императора Павле I и Григориј Распућин (који је постао сигнал за државни удар против цара два месеца касније).
Сада се „Мала Енглеска“ показала способном само за провокацију кроз покушај убиства Скрипаља, као што је раније радила са Березовским. Али то не значи да није способна за нешто више.
Већ четири године се Русија бори са уједињеним западним фронтом који је организован након Крима, а брига за јединство међу редовима се сада креће из Вашингтона до Лондона. То значи да се приближава правом центру моћи у западном свету. Ако наставе да је гледају као Малу Британију, неће бити у стању да обнове Велику Русију.
Извор: Webtribune.rs
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
… Nijesu oni neotesani.
Samo neotesani, nijesu!
Oni nijesu …
Nijesu su Briti!