• Друштво

Необични музеј камених скулптура у Сутомору

1 min read

11 година ‎ Дан

Сутоморе је од прије неколико дана богатије за један посве необични музеј. У насељу Мириште, које спаја Суви поток и Ђуричине воде, наиме, младалачким ентузијазмом, истрајношћу, и, дакако, захављајући свом необичном и доста касно откривеном дару, Предраг Недић поклонио је својим пријатељима, комшијама, породици, гостима, али и случајним пролазницима – праву галерију камених скулптура.

Аутор и власник по много чему јединственог музеја, међу својим рукотворинама издваја композицију коју чине биста владике и пјесника Петра Другог Петровића Његоша, са орлом у позадини, и статуа чувеног војсковође и јунака из његових Васојевића – Тодора Миљанова Вуковића. Двориште Недићеве виле „Казабланка“ које је иначе украшено разноврсним цвијећем и као такво и те како привлачи годинама пажњу пролазника, посебно туриста, минуле зиме постало је богатије за већи број статуета и камених портрета, а главни „кривац“ за његов нови изглед каже да су се фигуре направиле готово саме од себе.

-Искрено, никада нијесам ни сањао да негдје дубоко у себи посједујем дар за овако нешто. Једноставно, како је то бесмртни пјесник, владика и господар Црне Горе записао кроз „уста“ Игумана Стефана: „удар нађе искру у камену,
без њега би у кам очајала“ – каже Предраг, уз признање да га је на озбиљнији приступ раду са каменом натјерала супруга, након што је процијенила да је својим првјенцем у овом послу показао лако уочљив таленат.

Скромно истиче да је оно што је дјело његових руку у овом неформалном музеју невјешта прича, али, вели, ипак његова и оригинална.

-Дошло је то само по себи.Сада схватам да сваки камен има своју причу.Ја сам некако те приче „слушао“ и „видио“ и желио да их и сам, на свој начин, испричам баш са каменом и у камену.Неизмјерно сам срећан и радујем се када се из камена укаже лик, неко око, осмјех, лице… Имам осјећај да се и другим људима то свиђа и да дијеле моја осјећања, што ми говори да нијесам сам у причи са каменом.То ми је, збиља, сатисфакција за оно што радим ево неколико мјесеци.Некад израда фигуре иде брже, некада спорије, све зависи од мотивације, али и квалитета камена. Онај из воде или земље се неупоредиво лакше обрађује – свједочи наш саговорник.

Напомиње како за израду скулптура бира искључиво камен са морске обале, чији површински слој је јако порозан и лако пуца, а потребно је, вели, доћи до његовог „срца“, што захтјева приличан труд и добро истанчани осјећај за рад.

-Када се саживиш с каменом, тек онда добијаш могућност да га обликујеш на прави начин и оствариш замисао.То је у „борби“ за остварење циља посебна драж, додаје 58-годишњи Предраг, који је по образовању дипломирани економиста, са дугогодишњим директорским и друштвено-политичким стажом у радној биографији. За себе каже да је апсолутни аматер у умјетности, а једини алат који користи у послу који му је ненадано зимус постао хоби, јесу брусилица, чекић,тоцила, гладила и папир за шмирглање. Признаје да ни изблиза не зна шта заправо спада у алат који професионални вајари користе, нити има амбицију да ствара врхунска умјетничка дјела. Но, они који га боље познају кажу да је ипак први „вајарски испит“ Недић положио још прије неколико година, када је у свом дворишту, маниром врхунског умјетника, властитим рукама направио фонтану, необичну камену капију, сушару и пуно других садржаја, а све то украсио старинама, што укупном амбијенту даје посебну димензију.

И док у дворишту посједују властити музеј који се из дана у дан допуњује новим Предраговим остварењима, Недићи у дневном боравку своје куће имају и насвекидашњу галерију слика. Оне су дјело Предрагове супруге Гордане, рођене Београђанке. Њих двоје су у браку дуже од три деценије, а као и Предраг, свој таленат за који је знала још у средњој школи, гдје су њени радови бирани за бројне изложбе, Гордана почиње да валоризује тек недавно. Аутор је неколико десетина слика, које поклања пријатељима и родбини, а значајан број их је окачен и у њеној и Предраговој кући у Сутомору. Слике израђује у енкаустици, што је стара техника сликања уз употребу боје која се мијеша са растопљеним воском.

Од 1982 до 1997 када долазе у Сутоморе, Недићи су живјели у Беранама, гдје је Предраг и рођен. Родитељи су два сина и ћерке, који су формирали своје породице у Београду и сутомору и срећно живе.

– Док су нам дјеца била мала, због обавеза око њих, просто нисам ни покушавала да се бавим сликарством. Њиховим одрастањем и доласком у Сутоморе почела сам да сликам, али такође за своју душу, без амбиције да се то некоме допадне. Драго ми је да се људима моје слике свиђају, а ја кроз њих, на себи својствен начин испољавам осјећања и трудим се да представим свијет онако како га видим – каже Гордана, која, како констатују они који се боље разумију у умјетност, осим енкаустиком веома успјешно слика и техником уље на платну.

Направио очеву бисту

Након неколико остварења са фигурама од камена, недавно је Недић покушао да направи бисту односно скулптуру свога покојног оца, и то је, испоставило се, урадио веома ефектно.

-Други кажу да сам успио, а ја сам задовољан јер сам у камену оживио очев осмјех и он ће вечито трајати. Ја тај осмјех познајем и волим. Осјећам се испуњено када камен проговори.Видим да многи разумију тај говор камена, осјећају га и имају потребу да на одређен начин комуницирају с каменом – истиче Предраг.

Овај свестрани и марљиви човјек, откривају нам његови пријатељи, веома успјешно пише поезију и прозу. Иако нам на то сазнање одговара да једнако као што је то случај са вајарским послом, то ради више себи за душу, признаје да му је у припреми и једна књига, са чијим садржајем ћемо се тек упознати.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: