Nenad Radičević: Žalopojke neće spasiti ćirilicu

Ni fudbalski remi na beogradskoj Marakani nije ublažio činjenicu da su protekle nedelje svi akteri u srpsko-hrvatskim odnosima ispali gubitnici. Razbijanje dvojezičnih tabli u Vukovaru, svakodnevni protesti protiv ćirilice, antisrpski grafiti u Dubrovniku, ubacivanje pirotehničke naprave u prostorije Veća srpske nacionalne manjine u Splitu, lepljenje plakata s porukama mržnje prema Srbima u Zadru i jučerašnje razbijanje dvojezičnog natpisa na zgradi mesne zajednice Kosovo u opštini Biskupija kod Knina samo su neki od dokaza da 18 godina od rata u Hrvatskoj pomirenje ipak nije postalo punoletno. Štaviše, u nekim mestima, poput Vukovara, pomirenje među Srbima i Hrvatima možda nije ni rođeno, a političari obe nacionalnosti kao da sve rade do toga ni ne dođe.

Vlada Zorana Milanovića formalno brani ćirilicu jer insistira na striktnoj primeni Ustavnog zakona o pravima manjina i Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma nacionalnih manjina, koji propisuju da ako neka manjina prema rezultatima popisa čini 33 odsto ili više ukupnog stanovništva neke opštine, grada ili županije, tada ostvaruje pravo na službenu upotrebu vlastitog jezika i pisma. Međutim, da su Milanović i njegovi ministri iole uzeli u obzir situaciju na terenu shvatili bi da se pomirenje ne može tek tako nametnuti zakonom, naričito kada pred celom hrvatskom javnošću kažete da ste spremni da promenite Ustav zbog jednog bivšeg uticajnog udbaša kao što je Josip Perković. Naravno da će odmah uslediti zahtevi da se promene zakoni koji daju prava Srbima.

Uostalom, da je Milanoviću zaista stalo do prava Srba onda bi neko iz njegove vlasti otišao u Vukovar i razgovarao sa tamošnjim Hrvatima ali i Srbima, za koje predsednik Hrvatskog helsinškog odbora Ivan Zvonimir Čičak kaže da oni uopšte ne insistiraju na postavljanju ćirilično-latiničnih tabli. Srbima u Vukovaru je mnogo veći problem što žive u potpunoj izolovanosti od većinskog hrvatskog stanovništva tako da srpska i hrvatska deca nikako ne smeju da idu u iste škole ili iste grupe u vrtićima.

Milanovićeva vlada nije shvatila da prvo mora da rešava problem etnički čistih državnih škola u Vukovaru, ukoliko uopšte iskreno želi da se postigne međunacionalno pomirenje. S druge strane, opoziciona Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) Tomislava Karamarka nije prezala od toga da iskoristi ovu situaciju kao još jedan kamen za napad na vladu. Licemerno prenebregnuvši činjenicu da je još Savetu Evrope Franjo Tuđman obećao uvođenje dvojezičnosti koja je ozakonjena u vreme vlade HDZ-a i Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS), Karamarko koristi proteste zarad sitnih političkih poena. Svesno žmuri i na činjenicu da su u desetak hrvatskih opština, u kojima bez problema stoje dvojezične table, kao po pravilu, na vlasti HDZ i SDSS.

Doduše, i čelnici SDSS-a u ovoj situaciji radije zanemaruju svoju odgovornost te pozivaju Evropsku uniju u pomoć i žale se kako je sve ovo pokušaj stigmatizacije ćirilice. Međutim, postavlja se pitanje šta su ti isti čelnici srpske manjine, koji su učestvovali u prethodnim vladama HDZ-a učinili da se prava Srba ne upišu samo u zakone nego da se akcijama na terenu postepeno umanjuje netrpeljivost.

To je teško raditi iz fotelja u Zagrebu, kao što je to teško podstaći iz fotelje u Beogradu. Ministarstvo spoljnih poslova Srbije je tek treći dan vukovarskih protesta uopšte našlo za shodno da se oglasi po ovom pitanju i to tek pošto su domaći mediji na tome insistirali. Pritom saopštenje MSP-a je više izgledalo kao pravdanje domaćoj javnosti, nego reakcija ministarstva koje konkretnim potezima želi da zaštiti pripadnike svog naroda.

Umesto da ponudi konretnu pomoć i predloži razgovore srpske manjine i hrvatskih centralnih i lokalnih vlasti, MSP se pohvalilo kako je „svima ukazalo na nedozvoljivo ponašanje ekstremnih grupa u Hrvatskoj, koje bezočno vređaju kulturu srpske manjine u Hrvatskoj i koje nastupaju sa pozicija ustaštva”. Pominjanjem ustaštva srpsko ministarstvo je samo pokazalo da uopšte ne razume suštinu problema, da i dalje o problemima srpsko-hrvatskih odnosa posmatra kroz vizuru borbe „četnika protiv ustaša”, a da pritom niko ni ne pomišlja kako da sitnim koracima unapredi položaj Srba u Hrvatskoj.

Ne samo što MSP nije odgreagovao na odgovarajući način nego niko nije čuo ni glasa iz Kancelarije za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, ako se ne računa to što je na svom zvaničnom vebsajtu prenela saopštenje MSP-a i Tanjugov izveštaj o protestima u Vukovaru. Umesto da se odmah uputila u Vukovar i u komunikaciji i dogovoru sa MSP-om i hrvatskom vladom pokrenula razgovore o problemima srpske manjine u Vukovaru, direktorka Kancelarije za dijasporu je iz udobne fotelje u Beogradu u petak dala izjavu Tanjugu ponavljajući bezbroj puta ponovljene osude kršenja ljudskih prava i žalopojke o tome kako su ćirilica i Srbi na meti napada u Hrvatskoj. Ono što svi već dobro znaju.

To što će neko poručiti da je u Hrvatskoj na delu „neka vrsta histerije protiv Srba” ne rešava situaciju, a ponajmanje pomaže tamošnjim Srbima kojima bi mnogo više značilo da je neko od zvaničnika iz Beograda seo u svoj udobni službeni „audi” i prevalio put od samo 160 kilometara makar samo porazgovarao sa njima. Bez TV kamera. Čisto da se osete da neko misli na njih. Ne, lakše je u Beogradu dati izjavu. Te žalopojke, međutim, neće „spasiti” Srbe i ćirilicu već samo konkretne akcije i spremnost na kompromise.