Срби би требало да формулишу шта је њихов национални интерес и да направе национални програм. Али ово је двоструко неповољан моменат. Јер, нити за тако шта постоји национални консензус, нити би то, сада, споља било добро примљено.
Др Ненад Кецмановић, декан Факултета политичких наука у Бањалуци и професор на докторским студијама Факултета политичких наука у Београду, познат је као добар познавалац српских прилика са обе стране Дрине. Каже да су Срби данас исувише подељени на патриоте и мондијалисте, на Шумадинце и Пречане, на англофиле, русофиле и германофиле …
– А у регионалном окружењу већ чујем асоцијације на Начертаније, Меморандум и сл. Чињеница да су Срби били међу победницима у два светска рата и да је Србија Пијемонт две Југославије, произвела је и код лидера новог светског поретка процену да су Србија и Срби фактор неравнотеже на Балкану, да је земља превелика, људи прекобројни, да су умишљени, својеглави, да се не уклапају, те да их треба „свести на праву меру“.
Која би то мера била?
– Не знамо, а пошто се глобални односи мењају, не знамо ни са ким ћемо је све одмеравати. Зато је можда боље мало сачекати.
Негативан имиџ који Србе прати више од две деценије као да се није променио.
– На нашем негативном имиџу у свету је дуго, плански и систематски рађено, и споља и изнутра. Створена је глобална перцепција да су Срби растурили Југославију, масовно убијали, протеривали и разарали по Словенији, Хрватској, Босни и Косову да би створили „велику Србију“. Сви остали су, наводно, невино страдали, а ако су неког Србина и убили или прогнали, било је или случајно или у нужној самоодбрани. То је била претпоставка за ваздушне ударе на српске положаје у Босни и Нато бомбардовање Србије, са или без резолуција Савета безбедности УН. У томе је активно учествовало на десетине најмоћнијих земаља света, а пасивно, уз ретке изузетке, и све остале. Свака промена негативне слике о Србима ишла би на њихов рачун и зато је неће прихватити. Концесије које је Србија сада, силом неприлика, направила на КиМ, тумаче као признавање наше кривице и своје правице и зато аплаудирају и помињу чак Нобелову награду за мир. Статус Србије се јесте мало побољшао у ЕУ и САД, али ће се значајније променити са опадањем њиховог значаја у светској политици.
Са великом пажњом гледа се и на односе Србије и Републике Српске. Да ли су они „захладнели“ од промене власти у Београду?
– Ја не примећујем садржајне политичке промене, а не знам да је неко установио шта се то променило. Погрешан утисак су створиле неке изјаве Томислава Николића, а посебно одсуство Вучића на неким заједничким састанцима. Касније тога није било. То је, међутим, питање психолошког профила политичара и личних односа. То нема везе са добрим односима Србија-Српска, који нису интерес само једне стране.
Очекујете ли да ће међународна заједница захтевати од Србије да се одрекне РС и да ће то бити један од услова на путу ка ЕУ?
– Ви очито мислите на евроатлантске савезнике, јер данас „међународне заједница“ нема без Русије и Кине, које су више пута блокирале негативан извештај ОХР о РС пред СБ УН. Америка и ЕУ, посебно Немачка, наставиће да уцењују Србију преко РС, али не знам шта би могли да траже, а Београд да им удовољи. Србија, рецимо, није искористила статус међународног гаранта Дејтонског споразума када су Српској отимали ентитетске надлежности. Београд је пропустио да отвори питање симетрије КиМ и РС, иако је то висило у ваздуху. Тражена и покушана нормализација односа са Сарајевом, мимо Бањалуке, показала се јалова, јер Српска чини „пола Босне“, а њен представник у Председништву БиХ има право вета. Кључна препрека за нормализацију односа „европске Србије“ са „босанским суседом“ јесте што је бошњачка политичка елита уверена да у САНУ или слично постоји тајни моћни свесрпски центар који даљинским управљачем регулише понашање Срба у БиХ. Чак ни Слободан Милошевић, који је имао национални ауторитет без преседана, није успео да натера Србе преко Дрине да попусте пред међународним притисцима, па не знам ко би то могао данас из Београда.
Спекулише се да ће, после Косова, Запад прећи на „сређивање стања“ у БиХ, односно тражити укидање РС.
– „Сређивање РС“ само што није почело. Мислим да ће све ићи брже јер Русија је у великој спољнополитичкој контраофанзиви, од Сирије, до Украјине, а Кина се све више меша у глобалне односе. Зато ће евроатлантски савезници настојати да што пре интегришу, утврде и заокруже балкански простор. Већ за јесење изборе организују невладин сектор за „обојену револуцију“ против непослушне власти у РС.
Да ли је БиХ одржива заједница?
– Босну нећете наћи у Бањалуци, а у западној Херцеговини још мање. БиХ јесте одржива, али само као децентрализована држава, са максималном аутономијом делова и минималним надлежностима заједничких органа. Изворни текст Дејтонског устава, односно уставни анекс мировног споразума био је управо то. Недостајало је само признање Херцег-Босне, па да БиХ буде конфедерација три националне републике и „босански троножац“ стабилан. Иако су Изетбеговић и Силајџић потписали Дејтонски споразум, бошњачка елита безмало две деценије покушава да Србима наметне централизовану БиХ и Хрватима унитаризовану Федерацију БиХ. У томе је споља охрабривана, али ни Срби ни Хрвати то неће.
Постоји ли могућност да се РС отцепи?
– Референдум за осамостаљење РС је и покренут као одговор на бошњачку тежњу за доминацијом. Буду ли Бошњаци задржали антидејтонски приступ, буду ли одбијали договор са комишијама о заједничкој држави, буду ли унедоглед ишчекивали да им неко споља прекроји БиХ по њиховом укусу, пузајућа дисолуција БиХ ће, пре или касније, довести до сецесије и РС и Херцег-Босне. А они ће се наћи у малом и изолованом Бошњакистану.
Како видите улогу Турске на Балкану?
– Руководство Српске је показало добар политички рефлекс у раном препознавању неоосманизма. Можда и зато што је Давутоглу приликом прве посете Сарајеву Србе шокирао тезом да је „османска окупација била једна успешна прича коју треба обновити“. Преамбициозна у односу на реалне капацитете, Турска политика је доживела пораз на више фронтова, укључив сада и у Србији. Остао је ипак дубок траг релативно кратке, али успешне турске дипломатске офанзиве у масовној свести житеља бошњачко-муслиманског дела Босне и три општине у Рашкој. Ердоган је у познатим метафорама Босну и Санџак, много пре Косова, идентификовао са Турском. Заузврат, тандем реис Церић – муфтија Зукорлић је Турску прогласио за матицу Бошњака. То је прећутно од срца прихваћено. Зато док се Ердоганова власт озбиљно изнутра клима, по џамијама у Србији и БиХ клањају намаз за спас турског премијера. Декларисана и од САД подржана политика Анкаре „нула проблема са суседима“, раскринкана као „неоосманизам“, завршава као „панисламизам“. Ако имамо у виду Ердоганов исламистички политички бекграунд, можда је то од почетка и било само то.
Како видите Србију у светлу преговора са ЕУ и решавања косовског питања?
– Србија се налази у стању напетог ишчекивања шта ће конкретно добити од „решавања косовског питања“ и „почетка преговора са ЕУ“. Помоћ из европских фондова, ино-инвестиције, запошљавање, раст стандарда? И то од Бароза, а не само од шеика из Абу Дабија. При порезу солидарности и порасту цена намирница, дуплим рачунима за струју, пажњу јавности не могу дуже држати три паралелна ријалитија на телевизији, спекулације о коалицијама и слично. Животни проблеми су нешто друго.
У неким земљама на Западу готово да се води кампања да се Срби прогласе главним кривцима за Први светски рат, а потре улога Немаца?
– Немачка пере прошлост. Пошто је преузела економско, па и политичко предвођење ЕУ, није чудно да надмоћ настоји да прошири и на интерпретацију прошлости. Не би ме изненадило да преузимање кривице за Први светски рат поставе Србији као услов за пријем у ЕУ. Зашто не и за Други светски рат? Зна се да су први устаници у окупираној Европи били углавном Срби, да су задржали део снага Вермахта планираних за Источни фронт, да су олакшали одбрану СССР-а, помогли контраофанзиву Црвене армије, довели до подизања Берлинског зида. А све то насупрот Трећем рајху, који је требало да порази Стаљина и заштити Европу од ширења комунизма. Делује глупо, али то није ништа спрам понашања глобалне суперсиле у Ираку са „Садамовим хемијским оружјем“.
Има ли и Сарајево своју улогу у свему томе?
– Није моћнима данас никакав проблем да плате познатог историчара и јаког издавача да од амнестије Немачке за Велики рат направи светски бестселер. Као централни полигон већ је планиран међународни научни скуп у Сарајеву, у коме су уочи рата ископане стопе „терористе“ Гаврила Принципа, а сада се подиже споменик „легитимном“ окупатору Францу Фердинанду. Инострани организатори су као главног локалног партнера изабрали Ејупа Ганића… Срећом, јављају се из света озбиљни научници, и аустријски историчари и унуци Хабзбурга, који се дистанцирају од ове политичке ујдурме. Без њих би се глас наших угледних историчара, као потомака терориста, младобосанских завереника и црнорукаша, само уклопио у креирани стереотип о насиљу склоним Србима.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Ovome što reče Kecmanović nemam šta da dodam niti da oduzmem jedino da kažem da se duboko slažem:
“Stvorena je globalna percepcija da su Srbi rasturili Jugoslaviju, masovno ubijali, proterivali i razarali po Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni i Kosovu da bi stvorili veliku Srbiju. Svi ostali su…nevino stradali, a ako su nekog Srbina i ubili ili prognali bilo je ili slučajno ili u nužnoj odbrani.”
@Ramirez, Ramirez
Zašto se petljaš u nešto o čemu pojma nemaš. Ramo, kažeš da je Srbija uvijek stajala na strani istine i pravde!
Interesantno.
Da li Ramirez znš da je Srbija bila punih pola milenijuma na strani Otomanske Imperije? Pretpostavljam da misliš da je i tada bila na strani istine i pravde. Ako je tako kaži da znamo.
Kažeš i to da je uvijek bila na pobjedničkoj strani?
Imaš pravo. Dok je Turska dobijala ratove Srbija je i tada bila na pobjedničkoj strani. Ako je to tako onda nema zemlje u svijetu koja je više pobjeđivala od nje. Šalu na stranu, o nekakvoj pobjedničkoj vojsci ne treba govoriti kada se govori o njoj. Znamo kako je pobijedila i koliko se vojno držala AU monarhiji. Znamo i kako i uz čiju zaslugu je ponovo dobila vojne obrise. Znamo ko ju je obukao, okupao, ošišao, naučio da puca, ko ju je vodio i ko joj je pružao svu logističku pomoć. Drugim riječima znamo ko je od te tužne povorke napravio vojsku. Da nije bilo te pomoći ne bi od nje bilo ništa. Stoga nemoj se više javljati ovdje. Pre jako je ovo štivo za tebe. Nemoj da ti ovaj portal i TV Palma budu jedini istorijski izvori. Pročitaj nešto od ozbiljne literature. Porazmisli malo i ostavi se pjesmica. One, mada mnogo profanisane za vrijeme NATO kampanje, nijesu uticale na avione ove alijanse. Niti jedan avion nije pao, niti jedna bomba, zbog njih, nije promašila svoj cilj…
Njima nema mjesta u realnom životu. Od njih se ne uči istorija.
I još nešto da ti kažem. Istorija se ne pere i ne može se oprati. Ona je takva kakva je i tu naknadnom pameću ne možemo uticati da ona bude bolja ili gora. Činjenica je da je Princip ubio sina naslednika Austro-Ugarskog imperatora. Činjenica je da je taj njegov naum, bio potpomognut od jedne susjedne države. Činjenica je da je taj imperator uradio potpuno očekivanu stvar. I na kraju činjenica je da je to poslužilo kao inicijalna kapisla za početak prvog svjetskog rata.Te se činjenice ne mogu promijeniti. Može se samo lagati.
A ovoj pjesmi, kao pjesmi, i njenom autoru svaka čast. Ovo je remek djelo koje je nastalo u jednoj kafani za pola sata od strane jednog srpskog velikana pera i uma. Pitam se da li bi je umio napisati da iz njega nije pisalo vino. U svakom slučaju skidam kapu za ove stihove.
Naravno, njihovom autoru.
Dragi moj, prijatelju. Prije Cera I Kolubare Srbe niko nije šišao niti učio da pucaju. To su jako dobro naučili u Balkanskim ratovima 2 godine ranije. Što se Principa tiče, ako ti misliš da je isti terorista – a jasno je da to misliš, onda s tobom teško da može biti ozbiljnog razgovora. Što se tiče oborenih aviona Nato pakta- u koji ti naravno želiš da hitno uđeš, ista ta organizacija priznala je gubitak tri aviona F117-“nevidljivi”, I dva F 16. Sve je to jasno prikazano I nije sporno. Znači, imaš pravo na tumačenje, na svoju interpretaciju, ali činjenice ne možeš mijenjati. Osim toga tema je I svjetski rat, a zna se kako je on završio. I molim te ne pljuj po šumadijskom narodu kojeg je u tom ratu pola nestalo, toliko se bar možeš suzdržati.
Dragi Zorane,
Ako misliš da neko ko kaže činjenice pljuje (ružnog li izraza) po nekom narodu grdno se varaš. Ozbiljnost nekog razgovora zavisi od činjenica koje se u njemu iznesu. Ovo što sam naveo kao činjenice stoji gotovo u svakoj istorijskoj čitanci (sem istorije na teritoriji Srbije, CG i RS) u Evropi a i šire. Molim te raspitaj se pa ako tako ne bude spreman sam da ti se izvinim. Narod na ovim prostorima ima neko čudno poimanje istorije. Istoriju piše onako kako njemu odgovara i iz nje vadi samo činjenice koje njemu idu na ruku. MI, ovovremeni, nijesmo zaslužni za podvige naših predaka, niti smo krivi za njihova nepočinstva. Moramo ih prihvatiti onakve kakve su se dogodile. Jednostavno, neko vrijeme donese događaje u kojima neko učestvuje a neko ne.
Pogrešno si me shvatio kada misliš da imam nešto protiv šumadije i naroda koji tamo živi. Za taj narod mislim da su “najsrpskiji” narod u Srbiji. Zbog toga ih izdvajam iz šireg korpusa naroda koji žive na prostorima današnje Srbije. Možda griješim ali, takođe, mislim da velika većina naroda koja živi u istočnim krajevima vaše države nijesu etnički Srbi.
O tome koliko i sa čime je oboreno aviona u NATO kampanji mogao bih (vjerujte mi na riječ) sa vama činjenično polemisati do u beskraj. Ne stoji baš sve onako kako ste napisali. Ali o tome sada nećemo. Moram navesti da niti jedan avion nije oboren snagom poezije. Prvi svjetski rat je završen i svi znamo kako i zahvaljujući kome. Takođe znamo kako je, na žalost, počeo. A mašti možete staviti na volju koliko bi bilo pravog srpskog naroda da nije bilo ovog “patriotskog” akta gospodina Gavrila i đe bi ga ostali narodi danas svrstavali. Sigurno mu ne bi mjesto bilo tamo đe ga sada svrstavaju.
Шта да опере идиоте?Да ли да опере то што је увијек стајала на страни истине и правде и као земља побједница изашла из оба свјетска рата?Фашисто,а фашиста јеси,уживаш ли у черечењу Србије,потпуно свјестан да све што је јуче било на страни аустроугара данас је на страни НАТО пакта..Запамти:
И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.
Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби протиб душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, –
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема –
Ногом ћеш ступит можда , поганом!
Дрзнеш ли даље? … Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
“Отаџбина је ово Србина!”
комити + партизани = учка
Njemačka nikako ne može oprati svoju prošlost. Iza te prošlosti stoje činjenice koje se ne mogu ispraviti. Takođe, niti Srbija ne može oprati svoju, uprkos gotovo stogodišnjem pranju mozgova svom narodu. Ta dokumenta, kojima se poslednjih dana toliko maše, a na kojima se vidi da je velika Austro Ugarska monarhija i njena vojska planirale napad na Srbiju su smiješna rabota namijenjena neukom čitalaštvu.
Samo da se zna da, svaka vojska svake države u miru ne radi ništa drugo nego se sprema za potencijalni rat. U tom spremanju veliki dio čine i planovi za napad na susjede i odbranu od istih. To ne može biti niti je ikakav dokaz o njihovim namjerama. Vojska Austo Ugarske je samo radila svoj posao i ništa više.
Da samo znate koliko je takvih planova imala bivša nam država. To je sastavni dio vojske i tako će ostati. Vojska mora imati planove za svaku soluciju. Naravno ako je to prava vojska. No mislim da na južnom Balkanu više pravih vojski nema. Možda je i bolje tako. Vidjeli smo predhodnih decenija što smo sve u stanju napraviti kada se latimo oružja.
Oglasili su se austrijski istoričari, zanimljivo da su oni na strani Srba!
Добро је што ће ,,укрстити копља” историчари са свих страна, па ће ваљда након једног вијека истина о Великом рату изаћи на видјело. Мада, истина је, да су Срби пострадали, као нико!