Немања Матић: Родни на стероидима у Колубарској бици

Немања Матић све време игра против демона који су га прогонили, понижавали и покушавали да га удаве у тамнавским уклетим мочварама. Свака нова утакмица је његов лични рат на живот и смрт, у ком нема заробљеника.

Он игра као фикцијски киборг, као софистицирани спој тела Срећка Катанеца и Драгана Стојковића Пиксија, на чија се рамена попео Роберт Просинечки. Зато су Британци савршено у праву, јер већ недељама сумњају да је Немања Матић човек. Додуше, Енглези за сада не размишљају о покретању истраге, нити своју резерву о његовом људском пореклу изражавају јавно, али Немањин велики пријатељ поверио ми се да је чак и Жозе Мурињо недавно бројао колико корака треба Немањи да би спојио два шеснаестерца у дну угашеног лондонског вулкана, на митском Стамфорд бриџу.

Кад је избројао да Србин у 10 до 12 корака, за неколико секунди, спаја два шеснаестерца, Мурињо је склопио бележницу, поправио фризуру, осменхуо се и записао неколико реченица у своју бележницу. Коначно је имао доказ: најбољи српски фудбалер није људско биће, већ чудовиште с Тамнаве, које је једне ноћи, 1. августа 1988. године, изронило у селу Врело, недалеко од Уба.

Могао бих да ову мистику надопуњујем и даље, те да у игру убацим и агенте МИ6, које је Мурињо послао у село десетак километара удаљено од Уба, како би истражили мистерију о којој бруји Острво. Ко је, дођавола, тај Немања Матић?

Агенти су се, дакле, прерушили у стране инвеститоре и најавили изградњу нове фабрике воде. Посетили су све локације око места где је Немања угледао свет, али је све изгледало идилично. Видели су Врело, сасвим обично српско село: цркву, школу и сеоски фудбалски терен, по којем пасу краве.

Нису открили никакву генетску грешку, нити могуће станиште фудбаског чудовишта. Узимали су узорке воде, испитивали су и сасвим логичну могућност да су можда отровна испарења из термоелектране Колубара изазвали поремећаје у структури ДНК локалног становништва, па се Немања претворио у аждају! Са три руке, три ноге и три главе, којим се управља из једног можданог центра, унутар те фудбалске машине, особе с бионичким имплатантима, која је завладала Премијер лигом.

Нема, дакле, никакве мистерије, осим што се Енглези још сумњичаво питају: да ли су им Срби ипак увалили робота специјалца с дечјим лицем. И у праву су. Има овде још таквих момака који се у слободно време понашају као суперхероји, али је проблем у томе што у њих више нико не верује. Јер, шта је преостало нацији, којој је, после свих пропасти, остало да само верује у бели лук! То веровање није засновано на медицини, која каже да ће те вируси, као и добре рибе, заобилазити кад се наједеш белог лука ко сивоња. То веровање се заснива на празноверју у које све више верујем: да ће, ако се наједемо тог народног лека, макар један од нас преостати да дише, поред оволико вампира који нам исисавају крв.

Зато је Немања Матић прворазредни друштвени феномен. Зато је он једна од највећих парадигми нашег времена. То је еп о дечаку кога Србија није желела.

Некада си, да се вратим на прапочетак нашег усуда, морао да докажеш да вредиш, да би те, тек онда, савез медиокритета и фукара отерао из мајчице Србије. Тај дечко је доказ да те данас терају из Србије не онда кад докажеш да вредиш, већ кад наслуте да вредиш. Дакле, док си још готово у пеленама. Коначан доказ наше пропасти догодиће се кад на ултразвуку, у маминим стомаку, лекари утврде да фетус има потенцијал. Или је, можда, то време већ дошло? Отуда, ваљда, толико абортуса!

Зато је прича о Немањи тако банална, тако српска и тако патетична. Могу да замислим како дечак са села у Ластином аутобусу сваког јутра одлази на Маракану. Има 14, потом 15, па 16 година. И сви на Маракани, све те године виде да је дечак најбољи, да је пред црвено-белим клинцима будућа светска звезда. Али, сваке проклете вечери, тај исти дечак, враћа се кући покуњен, јер сви, такође, знају још нешто, много важније: да је његово умеће истовремено и његов највећи хендикеп.

Три године понавља се иста слика. Немања нема куд. Нараста до висине 1,91. Сасвим довољно да се обеси сам о свој таленат! Црвена Звезда и званично објављује да га не жели, да од њега неће постати ни нико, ни ништа! Отерали су га с Маракане, бездушно, као сељаче у опанцима које је залутало на фенси журку и широм отворених очију буљи у кримосе, курве, шампањац и кокаин.

Дечак потом бежи панично у Партизан. Његов отац не може да верује да Звезда не препознаје кога је до јуче имала, али се ипак нада да неко има бар центиметар мождане вијуге у непријатељском Партизану.

У Хумској нису желели ни да га погледају. Три месеца тавори међу гробарима. Био је у трећем плану, тек нешто мање важан од корнер-заставице. Шта преостаје дечаку и његовом оцу, него да се помире са судбином? Немања се враћа у свој Уб, а потом у Колубару. Као играч Српске лиге, где се лактовима избијају зуби, а копачкама шутира у бубреге, како би се помогла акција донирања органа, Немања постаје толико доминантан, да легенда о чудовишту-киборгу стиже до скаута који ординирају ван монополске мреже Звездине и Партизанове менаџерије.

Један од таквих типова извлачи Немању с обала Колубаре и готово у тајности га спроводи у словачке Кошице. Немања три године игра као у трансу, тако да прича о Србину кога нико не жели, доспева до фудбалских званичника Братиславе. Немања добија словачко држављанство, јер се тамо надају да ће се дечак коначно одрећи Србије и обући дрес репрезентације Словачке.

Али, Немања чак и изгледом подсећа на трапавог, сељачког џина с лепим лицем, који је свестан свог проклетства, које је стекао својим рођењем. Он је, наиме, Србин, потребан својој држави само кад треба да погине за њу. Због тога Немања одбија да обуче туђи мундир, јер у далеким покрајинама своје подсвести, он добро зна да ће из Београда, који га је обележио, презрео и отерао, једног сивог дана стићи позив на мобилизацију, кад ће му навући шајкачу, огрнути му шињел и бацити га на прву линију, да погине.

Због тога сваку утакмицу Немања Матић игра као да је у рову у Колубарској бици, где очекује последњи јуриш, где очекује звук трубе која ће командовати напад, где чује одјеке својих другова, који ће звучати као судбина. Потом ће Немања ставити бајонет на пушку и кренути у крваву, последњу битку прса у прса. Легенде британског фудбала, попут Гарија Линекера, покушавају да проникну у тајну Немањине нестварне игре: он једнако добро осујећује противничке нападе, потом нагло узвраћа напред, дугачким кораком колубарског трапавка, који се волшебно претвара у трк Јусејна Болта. Потом следи још један завршни пас или убитачан ударац…

Ништа се није променило ни кад је Владимир Вермезовић, тада тренер словачке Трнаве, или томе слично, позвао Београд и питао – да ли су у Фудбалском савезу нормални? Наиме, Вермез, под кодним фудбалским именом Чика Црни, тек тада схвата да нико у Србији појма нема ко је Немања Матић. Није имао ни он.

Надмени Радомир Антић Антара, пошто Немања одмах постаје цар младе репрезентације, позива дечака у сениорски тим, али чак и такав тренерски гигант не може да сакрије подсмешљивост према бангавом џину:

„Момак, зашто тако ходаш, делујеш уморан“, рекао му је Антић кад га је први пут дочекао на тренингу.

„Ма јок, шефе, никад свежији нисам био“, одговорио је мирно Немања, саплићући се о сопствене ноге.

Остали играчи су осетили нелагоду. Али не и Немања. Навикао је на статус нежељеног детета српског фудбала. Он одавно зна да му је рок трајања у репрезентацији нешто краћи од рока трајања мајонеза на акцији у Темпу. Прелази у тишини у славну Бенфику и постаје играч године у Португалу. Даје најлепши гол године, онај незаборавни волеј, пројектил који је завршио у рашљама Порта.

Европска штампа почиње да пише бајке о Немањи, али се ваљда подразумева да овдашња фудбалска банда не жели дечака који толико неодољиво подсећа на Роднија Тротера на стероидима. Зар да признају како су одбацили још једног светског играча, као што су то учинили и с малим Љајићем или Сулејманијем?

Ако Немања толико подсећа на Роднија, онда је, у том пекамовском породичном стаблу, тако блиском српском, Толе Караџић, разуме се, кварни Бојси. Селектор Синиша Михајловић је, онда, онај најглупљи, Тригер. Али, Тригер као драмски лик – јер, дајте, молим вас, „Мућке“ су све, само не комедија – има душу, а његов мањак интелигенције он надомешћује људскошћу и топлином која очарава.

То што Синиша не позива Немању Матића у репрезентацију у кључним утакмицама квалификација за Светско првентство више је од глупости и диверзије. Јер, да је Немања играо и да је Синиша имао само десетину Мурињовог малог мозга, Орлови би били у Рију. Зашто такав бриљантан играч, као што је некад био Синиша, као тврдоглави и пропали селектор, не подноси поред себе Немању?

Да је мислио другачије, да су, осим Немање, у репрезентацији играли Адем Љајић и још чешће Миралем Сулејмани, и још неколико момака по мом укусу, Синиша не би ни доспео у прилику да га регрутује та обавештајно-фудбалска екипа из штаба у Мадери, под некадашњом апсолутистичком владавином Миљана Миљанића, те зато маштање о најбољем саставу српског тима представља вечну утопију.

Синиша је изабран за селектора баш зато да би створио лош тим и да би се по ко зна који пут, дечацима попут Немање, ставило до знања да их српска квазиелита сматра побачајима. Јер, гомила играча попут њих обесмишљава постојање Толета, Ђоре, Ђурића и осталих сличних типова, такозваних фудбалских радника.

Немања је, временом, научио лекцију. Зато је ћутао, играо и чекао телефонски позив некога другог. Тај други се зове Жозе Мурињо. Највећи тренер на свету, као једини услов за повратак у Челси из Реал Мадрида, тражио је само једног играча – Немању Матића. Мурињо одмах продаје Хуана Мату, сјајног шпанског офанзивног везног највећем конкуренту, Манчетер Јунајтеду, јер је Жозе свестан да киборг са Тамнаве вреди као читав тим.

Због тога је прича о Немањи Матићу тако потресна, сузу са пустиш. Оно што велики свет сматра дијамантом, српске политичке или спортске елите сматрају белим бубрезма. И докле тако, забога?

Немања Матић већ постаје господар Челсија и лорд од Премијер лиге. Његова игра је толико доминантна и отуда толика количина сумње британских колега, који не стишавају полемике, покушавајући да одгонетну: Ко је, дођавола, тај Немања Матић?

Рационални Енглези не могу да разумеју зашто он игра као да му је свака утакмица последња. Они не могу да схвате да Немања, заправо, уопште не игра у Премијер лиги, иако несумњиво, гази енглеску траву. Немања Матић све време игра против демона који су га прогонили, понижавали и покушавали да га удаве у тамнавским уклетим мочварама. Свака нова утакмица је његов лични рат на живот и смрт, у ком нема заробљеника. Због тога га Мурињо и Гери Линекер сматрају монструмом. Немања је, међутим, нешто друго: регрут који чека, дрхтећи, нови позив из Београда. Тај регрут, кога велики свет сматра маршалом, никад неће издати и изневерити.

Да, Немања Матић је спреман да погине за Србију, као што је његова отаџбина, с истим ентузијазмом, спремна да га поново изда. И урадиће она то. Немај никакву сумњу, мој Немања!

И он то наслућује. Човек који командује највећим светским звездама на терену, чак и Френком Лампардом, одмах после последњег судијиног звиждука, поново постаје војник у резерви. Његова скромност готово да прелази у аутизам. Кад слети на београдски аеродром, не задржава се ни трена у Београду. Не зна ни где је улица Страхињића Бана, не воли спонзоруше, не воли сплавове. Не жели да завири у ноћни живот града, ту црну рупу која дише, као живи створ, као звер која га никад није желела.

И, да се разумемо, ни сада га не жели. Велики београдски листови не праве интервјуе с фудбалером коме се диви свет. Он је и даље незванично персона нон грата у својој земљи, јер нас, све заједно, овакве какви смо, подсећа шта смо и ко смо ми. И нико нам није крив што смо нико и ништа, а понајмање је за то крив Немања Матић!

Због тога мирне савести одлази у своје село Врело и све слободно време проводи са својим другарима из детињства, безименим јунацима чији предак почива, уграђен, у споменик на Авали.

Немањи је довољно да посматра цркву, школу и терен, а потом да од мајке тражи да му скува пасуљ и сарму. Срећно је ожењен, али нико не зна како се зове његова супруга. Немања никад не даје интервјуе часописима за познате, иако пред његовом кућом у Лондону дежурају репортери највећих британских листова, утркујући се да објаве детаље из досадног живота Мурињовог чудовишта.

Пре десетак дана, Немањин отац је отворио неколико терена у селу. Без помпе, без медија. Нека се тамо играју неки нови клинци. Можда је његов отац у праву. Нека из Врела деца беже право у свет.

Али, чак и кад то успеју, то село остаје заувек у њима. Или на таблицама луксузног аудија Q7 Немање Матића. Усред Лондона, на џипу киборга пише – Врело. Ваљда у саобраћајној дозволи најбољег српског играча пише и ово – Задња пошта, Србија.

Извор: Недељник

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: