Nemački račun bez krčmara

Piše: Miloš Zdravković

Zašto je Nemačka želela da bude prva velika nacija bez nuklearnih elektrana? Gdje su Nemci pogriješili u računici tj. Zašto je Nemački plan propao pre nego je i startovao!?

Računica Nemačke je jednostavna. Osloboditi se zavisnosti od ruskog gasa i nafte i druge učiniti zavisnim od energije i tehnologije made in Germany, te tako obezbediti privredni primat u svjetskim razmerama.

Jedna od prvih odluka njemačke vlade kancelara Gerharda Šredera i „zelenog“ zamenika i ministra inostranih poslova Joške Fišera 2000. godine bila je da njihova zemlja postepeno ugasi nuklearne elektrane. Jedna od prvih odluka aktuelne vlade koju predvodi CDU Angele Merkel i njenog zamenika i ministra inostranih poslova Gvida Vestervelea bila je da se to promeni, pa je 2010. godine donela zakon da se rad nuklearki produži na određeno vreme.

Obrazloženje je bilo da bez električne energije proizvedene u atomskim centralama jedna od vodećih privreda u svetu ne bi više bila konkurentna.

Međutim, posle havarije u Fukušimi, došlo je do velikog preokreta. Ista ta savezna vlada Angele Merkel, donela je odluku o ubrzanom gašenju svih nuklearki do 2022. godine. Do promene politike je došlo povodom katastrofe posle zemljotresa i cunamija u Japanu. Do tada nepoznat japanski grad Fukušima postao je tema svakodnevnih razgovora. Tim povodom postavilo se pitanje bezbednosti nuklearnih elektrana, iako recimo u Nemačkoj niti prete zemljotresi, niti bi sa bilo koje strane mogao da je zahvati neki cunami. Mediji/javnost, politikanti svih boja, pitali su šta bi se dogodilo ako bi neki veliki, putnički avion zbog kvara pao na nuklearku, ili ako bi ga oteli teroristi i zakucali u nuklearnu elektranu, po uzoru na 11. septembar u Americi ili ako se dogodi neki sličan apokaliptičan scenario koji se završava eksplozijom na nuklearnim reaktorima?

U Evropi postoji ukupno 196 nuklearki, od kojih se čak 59 nalazi kod prvog nemačkog komšije, Francuske. Francuski zvaničnici su odmah nakon katastrofe u Japanu poručili da oni nemaju nameru da ugase ni jednu od postojećih atomskih centrala.

Čitavo ovo novo političko, antinuklearno previranje u Nemačkoj, napuštanje atomske energije kao osnove za budućnost, to jest demonstrativno otvaranje vrata alternativnim izvorima energije, nema mnogo veze ni sa konkretnim opasnostima koje se vezuju za nuklearke s jedne strane, ni sa pitanjima zagađenja čovekove okoline energijom dobijenog iz uglja s druge, ili od gasa (pre svega ruskog) s treće strane. Reč je o reagovanju vladajuće nemačke koalicije na nestručno, ali presudno javno mnjenje širokih masa birača, ali, još i više od toga, o gigantskom sukobu dva pogleda na energetsku budućnost dve suprotstavljene industrije.

Angela Merkel je po profesiji univerzitetski profesor nuklearne fizike. Od svih šefova država i vlada na svetu ona najviše zna o nuklearnoj energiji. Ali, ona je već decenijama političar, pa je više od toga zanima kako da pridobije svoje potencijalne birače, odnosno kako da ih, bar, ne odbije. A nemačka Partija zelenih je od pomalo smešne grupice maštara koji su je osnovali pre nekoliko decenija postala jedna od najrespektabilnijih političkih snaga u Nemačkoj, po čemu se Nemačka razlikuje od svih drugih državna na svetu. Nedavni izbori za Evropski parlament su to samo potvrdili. Uz sve to socijaldemokrate i „zeleni“ zbog prirode svoje politike ne mogu da budu protiv zatvaranja atomskih centrala.

Ministar privrede je obećao da će osnovni kriterijumi za izlazak iz nuklearne energije biti stvaranje održivog sistema, ekološki čistih izvora energije, da će snabdevanje električnom energijom biti sigurno i da će njena cena biti usklađena sa finansijskim mogućnostima građana. Najavljuje se ubrzana izgradnja električnih mreža da bi se obezbedilo snabdevanje svih potrošača po zatvaranju nuklearki. Samo da li će privreda preživeti tu političku odluku!?

Političke posledice su sagledive. Kancelarka Angela Merkel je prvi put uspela po nekom pitanju da ujedini Nemce i moći će da plovi na istom onom antinuklearnom talasu, na kome su se „zeleni“ uzdigli do rekordnih visina. Posledice po budući razvoj privrede nisu toliko jasne. Životni vek svakog političara je limitiran, a šta će biti sutra, pa koga je to briga. Predvidive posledice ovakve političke odluke mogle bi da budu naglo skakanje akcija firmi koje se bave proizvodnjom i istraživanjem alternativne energije, te da će se u ovom privrednom sektoru otvoriti nova radna mesta i da će ova privredna grana u budućnosti u čitavom svetu sve više dobijati na značaju. Samo se postavlja pitanje da li će „popularne“ mere gvozdene kancelarke otvoriti radna mesta u Kini ili Nemačkoj !?

Nemačka je svoju privrednu, a na osnovu nje i vojnu silu u XIX i prvoj polovini XX veka izgradila na svojim rezervama uglja na kojima je potom izrasla industrija čelika. Neupordivo veća Amerika, Kina, Indija pa i Rusija to rade danas. To je danas „najprljavija“ energija, najviše guši prirodu, a i rezerve se smanjuju. U poslednje vreme se neophodna energija za savremeni život i industrijski rast Nemačke, što znači bogatstvo zemlje i njenih građana, prilično oslanjaju na gas i naftu iz Rusije, ali i domaću atomsku energiju.

Razvoj solarne energije u Nemačkoj je problematičan zbog nedovoljnog broja sunčanih sati u godini. Zasad se koristi samo kao dopunski izvor energije u domaćinstvima. Mogućnosti dodatne izgradnje hidrocentrala na tokovima nemačkih reka su već u popriličnoj meri iscrpljene. U igri je još i kontroverzna biomasa, ili njeno korišćenje u mnogo većim razmerama nego do sada, te termalna energija koja svuda na svetu drema u velikoj dubini zemlje, ali je teoretski pristupačna i povremeno kao da podseća na sebe erupcijama vulkana kada se snaga ravna eksplozijama atomskih bombi neiskorišćeno gubi u atmosferi, a što se ljudi tiče, samo povremeno ometa vazduhoplovstvo oblacima pepela. Izuzetak je Island. Naravno ostaje energija vetra, ali je ona nedovoljna. Uz to da li je iko od nemačkih političara razmatrao potrebu svakog elektro-energetskog sektora da obezbedi nesmetano snabdevanje 24 sata, 365 dana u godini ?

Veliki koncerni, koji u Nemačkoj proizvode struju dobrim delom i na osnovu nuklearne energije, vlasnici nuklearnih elektrana, naravno da su unesrećeni razvojem situacije. Oni su svojim novcem podržavali upravo desni CDU i liberale. Sada proveravaju mogućnost da li vladu mogu sudski da gone zbog štete koju im nanosi promenom politike, jer imaju ugovore o garantovanoj isporuci električne energije u određenom vremenskom periodu. Pominje se moguća odšteta u visini od više stotina milijardi evra. Pogotovu što neke druge politički i ekonomski uticajne zemlje, pre svega Francuska (Francuska 80 odsto svojih potreba podmiruje električnom energijom dobijenom iz nuklearnih elektrana), Velika Britanija, Sjedinjene Američke države, Kina, Rusija… I ne pomišljaju da se odreknu nuklearnih elektrana, što, naravno, umanjuje konkurentnost nemačke privrede. Doduše, kod njih zeleni u politici ne igraju ama baš nikakvu ulogu.

Računica Nemačke je jednostavna . Osloboditi se zavisnosti od ruskog gasa i nafte i druge učiniti zavisnim od energije i tehnologije made in Germany, i tako obezbediti privredni primat u svetskim razmerama. Ipak vreme pokazuje da su Nemci ispali loši matematičari.

U Mađarskoj, Rumuniji, Poljskoj, Češkoj i Turskoj ne vide nikakav razlog za promenu planova o izgradnji nuklearnih elektrana. Kremlj i Peking planiraju da udvostruče broj nuklearki do 2020. Trenutno Rusija ima deset postrojenja. Čak je predviđeno, zarad razvoja  Ruskog dalekog istoka da se izgradi prva  ruska atomska elektrana na Tihom okeanu.

Indija, nova-stara svetska sila, se upravo opredelila za nuklearnu budućnost. Liberalna Amerika, čija je privreda bazirana na teškom radu i jeftinim energentima nikada nije ni pomišljala da napusti nuklearnu tehnologiju.

P.S.

Bugarska je u službenom glasniku EU objavila da traži strateškog partnera za projekat izgradnje elektrane Belene, a rok za prijave je u narednih 90 dana. Poziv da učestvuje u izgradnji dobila je i Republika Srbija.