Nekoliko reči o Donaldu Trampu

Piše: Nikola N. Živković

Američki izbori su završeni i rezultat je poznat. Tramp je postao 45. predsednik Sjedinjenih Država. Jedini put kada sam zaparavo pokazao interes za tu temu, bilo je davno, u vreme Kenedija. Kada je on ubijen, imao sam trinaest godina. Tada sam, kao i mnogi, sa uzbuđenjem pratio taj događaj, – ta, bio sam dete!, – jer je stradao jedan mlad čovek, koji je iza sebe ostavio lepu ženu i malu decu.

Po prvi put, međutim, da sam svesno pratio američke izbore bili su, evo, ovi poslednji izbori. Zašto? Sve dosadašnje izborne kampanje, po meni, nosile su jednu te istu notu: bile su dosadne. Dve glavne političke stranke toliko liče jedna na drugu, da stranom posmatraču nije nikako jasno zbog čega mediji prave tako užasnu buku, kada birači zapravo i nemaju nikakav izbor. Biraju se dva kandidata, a imaju isti program! Pa kakvi su to izbori? Jedina razlika je u tome, da predstavnik demokarata, recimo, više voli da nosi žute boje košulje, a republikanac plave. A i kada bi se u trci i pojavila interesantna ličnost, neki „čudak“, on je redovno bio brzo eliminisan. Ako ne u osmini finala, onda najkasnije u polufinalu, da se izrazim rečnikom sportskih komentatora. Esteblišent bi mu brzo pronašao neki materijal koji ga u dovoljjoj meri kompromituje da odustane od trke. Naravno, da najmoćniji ljudi u Sjedinjenim Državama veoma dobro znaju pravu prirodu izbora. Pa zato i prave spektakl, kako bi u najširim slojevima stanovništva stvorili privid, da birači zaista imaju moć da izaberu predsednika države i to po svom ukusu.

Ovo su jedini izbori koje sam gledao od samog početka. Odjednom se pojavio jedan neobičan kandidat i to kod Republikanaca, a ime mu je Donald Tramp. Moćni mediji davali su mu najmanje izglede na pobedu. On je isteblišemntu više služio kao klovn, kome svako može nekažnjeno da se ruga, da ga se ismejava i ponizuje. Instiktivno sam osetio da se u ovim izborima događa nešto nesvakidašnje. Svi bogati i moćni su protiv Trampa, a on u predizbornoj kampanji ipak pobeđuje svoje protivnike! Pa ko je za njega? Američki narod! Tako kratko, naime, odgovorio je na konferenciji za štampu jedan od njegovih savetnika. Protiv njega su bili i svi najznačajniji političari iz Evrope.

Ono što je Tramp govorio bilo je, međutim, nešto sasvim novo. Navijao sam za njega i strepio. Čak sam se bojao da ga ne ubiju. Tramp je već na samom početku kampanje izjavio sledeće: da želi da američki narod, a pre svega srednja klasa koja je i stvorila ovu naciju, – a poslednjih pola veka bila je potpuno marginalizovana, – treba ponovo da postane motor društva. Sjedinjene Države više ništa ne proizvode. Sve uvozi iz Kine, Japana, Nemačke, Koreje, Meksika, Brazila. Obećao je da će ponovo da vrati fabrike u zemlju, u kojoj će biti zaposleni američki radnici. Nije se toliko bavio spoljnom politikom.

Suprotno svim prognozama „Njujork Tajmsa“ „Si-En-Ena“ („CNN“), („BBC“) i ostalih medija koji zastupaju interese isteblišemtna, on nije samo pobedio sve svoje konkurente u Republikanskoj stranci, već i u završnoj trci. Pred izbore najuticajnije televizijske stanice polazile su od 60 prema 40 za Hilari Klinton, a neki u čak prognozirali da će Donald Tramp dobiti maksimalno 30 odsto glasova.

Pre četiri nedelje Tramp je i službeno preuzeo dužnost predsednika države. No, napadi na njega ne prestaju. To je nezapamćeno u istoriji Amerike i Zapada. Obično se svakom predsedniku pruža prvih sto dana „poštede“. Postoji, najzad, zakon i o lovostaju na divljač. No, protiv Tampa ne važi ni taj zakon. Čak ni diplomate, politički analitičari i šefovi spoljnopolitičkih redakcija u svetu ne mogu da se dovoljno načude, što se to zaista događa u Vašingtonu.

Tek kada sam u kasnim večernjim časovima, 16. februara, od samog početka počeo da pratim konferenciju za štampu Donalda Trampa, mnoge stvari postale su mi jasnije. Bio sam srećan da ga nisu ubili, ali zato nisu prestali da mu pronalaze sve više kompromitirajućeg materijala. U predizbornoj kampanji to su bile navodno njegove izjave kojima on pokazuje netoleantnost, pa i prezir, prema ženama, muslimanima i homoseksualcima. Sada su u prvim plan izbile njegove „opasne ruske veze“. Poslednjih dana svedoci smo kako najjači mediji svakodnevno otkrivaju sve nove i nove dokaze o tajnim vezama Trampa i njegovih najvažnijih savetnika sa „Putinom i Rusima“.

Pre nego što su novinari počeli da postavljaju pitanja, Tramp se preko prisutnih medija diretno obratio američkom narodu. To je uradio u jednom agresivnom, blistavom, snažnom, delom, – to se jasno videlo i osetilo, – u emocionalnom tonu. Delovao je samouvereno, sveže i suvereno. I pored toga što demokratska stranka i mediji čine sve da uspore, pa čak i onemoguće rad njegove administracije, ona radi odlično. Prisutne američke medije optužuje je da izveštavaju “nepošteno“ (“dishonest”), te da su oni glavni liferanti i proizvođači dezinformacija („purveyors of fake news”.). Optužio je predstavnike štampe da namerno dovode američku javnost u zabludu time što neprestano izvešatavju o navodonim vezama „moje adminidtracija sa Rusijom“ („my administration’s ties to Russia“). Ovako medije Zapada nije nikada tako oštro napao, pa čak ni Putin.

Najveće interesovanje izazvalo je naravno slučaj ostavke Majkla Flina (Michael Flynn), savetnika za nacionalnu bezbednost. Trump je i ovde bio ubedljiv. Kazao je da je Flin doista vodio razgovor sa ruskim ambasadorom i da je on samo radio svoj posao (“doing his job”), kao što to čine i drugi članove njegove vlade. No, to su sasvim normalni razgovori, koje vode svi diplomate sveta. I nastavio: „Premda sam ga zamolio da da ostavku, ja o Flinu i dalje imam najbolje mišljenje.“

Nije problem u informaciji, nego u dezinformaciji, jer mediji to predstavljaju kao da je reč o nekom važnom otkriću. Problem je u tome, da su na položajima u obaveštajnim strukturama i dalje ljudi iz stare Obamine administracije i preko njih cure informacije do „Njujork Tajmsa“ i „Sienena“, „Bibisija“ i sličnih medija, premda one predstavljaju državnu tajnu. No, „ta nečasna rabota uskoro će da prestane, čim ja na čelo obaveštajnih službi postavim svoje ljude“.

Sada je jasno, da bogati i moćni ljudi Sjedinjenih Država žele da toliko iskompromituju Trampa, da on na kraju da ostavku. Eto, prvi uspeh su postigli. Njegov čovek od najvećeg poverenja Flin, morao je da ode. Priče o navodnim ruskim vezama Trampa nisu cilj, već samo sredstvo do dođu do toga, da obore Trampa. „Ruska karta“ samo je najefikasnije oružje da se kompromituje Tramp. Mnogim bogatima Amerikancima, kao što je Soroš, Tramp smeta ne zbog „ruskih veza“, već prosto mrze njegovu unutrašnju politiku. Tramp želi da radi ne samo u interesu 1% Amerikanaca, nego želi da koristi od nove administracije ima što je moguće veći broj građana. Kada isteblišmentu nije pošlo za rukom da ga zaustavi izborima, nadaju se da će im to uspeti sada, preko dezinformacija. No, posle ove Trampove konferencije za štampu, ubeđen sam da su izgledi antitrampovskog lobija da ga obore mnogo manji, nego što su bili do, recimo, pre dva dana.

Mi, Srbi, ovakvu hajku i mobing poznajemo samo iz vremena Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Ko bi još juče mogao da pomisli da Zapad može da pokazuje toliku količinu mržnje i prema „svome čoveku“ i to još prema onome, ko je dobio podršku američkih birača!

Sada da neko ne bi pomislio da sam ja navijač Trampa. Naravno da nisam. Šta će on da donese Srbima ili Rusima, to tek treba da vidimo. Ali bar sada postoji neka nada! Jedina moja namera bila je da pokažem na neke ružne crte u američkom političkom sistemu, u kome, eto, najmoćniji ne prezaju da se posluže i najprljvijim sredstvma, samo da postignu svoj cilj. Pošto su najmoćniji mediji suviše licemerni da napadaju narod, onda su svu svoju agresivnu mržnju usmerili potiv čoveka, koga su Amerikanci izabrali da ih u sledeće četiri godine vodi i predstavlja u svetu i kod kuće.